Peške sam išla u Sarajevo da nađem oca muslimana koji me ostavio pre rata: A onda je usledilo pismo koje je otkrilo sve

Sudbina oblikovana raskolom

Život Aleksandre Mihajlović svedoči o tome kako istorija, poreklo i porodični sukobi mogu oblikovati nečiju sudbinu na najdublji način. Rođena u vreme napetih odnosa i netrpeljivosti u Bosni i Hercegovini, Aleksandra je od samog početka života bila okružena složenim porodičnim i društvenim okolnostima koje će je obeležiti za ceo život.

Njeni roditelji dolazili su iz različitih verskih i kulturnih sredina – otac musliman, a majka pravoslavna, kći sveštenika. Ono što je u prvim trenucima izgledalo kao hrabro prevazilaženje razlika, vremenom se pretvorilo u nerazumevanje, raskol i porodični haos. Upravo taj raspad zajednice roditelja bio je uvod u dugogodišnju ličnu borbu jedne devojčice da pronađe svoje mesto u svetu.

 Borba, ljubav i potraga za identitetom

Detinjstvo bez korena

Od samog dolaska na svet, Aleksandra nije imala ono što bi se nazvalo stabilnim domom. Prve dane provela je u ustanovi za nezbrinutu decu u Zvečanskoj, daleko od majčine sigurnosti i topline porodičnog gnezda. Taj početak života, iako težak, nije je zauvek obeležio tugom – jer se desilo nešto snažno: veza između nje i majke ostala je neraskidiva.

Majčina borba za nju bila je neumorna i iskrena. Bez obzira na protivljenje porodice, pritiske okoline i teškoće života samohrane majke, njena majka je izabrala da stane uz svoje dete. To je postavilo temelje:

• Bezrezervne ljubavi

• Nepokolebljive hrabrosti

• Upornosti da se ide dalje, bez obzira na cenu

U tom teškom početku, Aleksandra je naučila da se oslanja samo na ono što je stvarno i postojano – a to je bila majčina ruka, uvek ispružena i spremna da zaštiti.

Unutrašnji raskol i porodična neprihvaćenost

Kako je rasla, Aleksandra se sve više suočavala s nedostatkom prihvatanja i razumevanja s očeve strane porodice. Iako je nosila njegovo prezime, nije imala ni toplinu ni priznanje koje bi svako dete prirodno očekivalo. Ta distanca produbila je njenu potrebu da razume ko je i gde pripada.

Nije bilo lako balansirati između dve kulture, dve vere, dva sveta. Raskorak identiteta u Aleksandrinom životu stvorio je tihu, ali snažnu unutrašnju borbu:

• Da li možeš pripadati nečemu što te odbacuje?

• Da li krvna veza znači i emocionalnu bliskost?

• Šta znači dom, ako ti ga jedna polovina ne priznaje?

Na ova pitanja, odgovore nije pronalazila lako – ali je traganje oblikovalo njenu emocionalnu dubinu.

Pokušaj pomirenja: Susret koji nije ispunio očekivanja

Kada je napunila samo 16 godina, Aleksandra je skupila neverovatnu hrabrost i odlučila da ode u Sarajevo, u nadi da će pronaći oca i možda obnoviti ono što nikada nije ni počelo. Očekivala je makar delić prihvatanja, makar pogled razumevanja. Umesto toga, dočekala ju je hladnoća.

Iako se nadala promeni, susreti s ocem ostali su:

• Površni

• Emotivno prazni

• Bez suštine koja bi obnovila vezu

Ipak, Aleksandra nije odustajala. Čak i kada je saznala da je otac teško bolestan, napisala mu je pismo – iskreno, puno nade, bez gorčine. Želela je oproštaj, ali i priznanje postojanja. Sudbina, međutim, nije čekala: otac je preminuo 2011. godine, ostavljajući je s tišinom i pitanjima bez odgovora.

Neki odgovori se, jednostavno, nikada ne dobiju.

Pisanje kao lek: Od bola do umetnosti

Umesto da dozvoli da je prošlost zarobi, Aleksandra je odlučila da svoju bol pretoči u reči. Pisanje je postalo njen način ozdravljenja, introspektivni alat kroz koji je ponovo gradila sebe. Njen prvi roman, simbolično nazvan „Čaranje, čaranje, virenje“, bio je odraz svega što je proživela – metafora borbi, trauma i tihe nade.

Kroz likove i priče koje je stvarala, Aleksandra je:

• Istraživala sopstvenu prošlost

• Dala glas onima koji ćute

• Povezivala se sa čitaocima koji su prolazili kroz slična iskustva

Pisanje je postalo njen sigurni prostor. U tom prostoru nije bilo osude, već razumevanje i katarza.

Uspeh, znanje i nasleđe

Njeno stvaralaštvo se nije zaustavilo na jednoj knjizi. Do danas, Aleksandra je objavila pet knjiga – uključujući romane, zbirke poezije i literaturu za decu. Pored pisanja, pronašla je i profesionalno ispunjenje kao profesor srpskog jezika i književnosti.

Posebno se istakla i u istraživanju srednjovekovne srpske istorije, radeći na enciklopediji o vladarima tog doba. Time pokazuje da ju je prošlost, iako bolna, naučila da vrednuje nasleđe, kulturu i znanje.

 Snaga koja dolazi iz ranjivosti

Aleksandra Mihajlović danas je više od književnice, više od profesorice. Ona je simbol ženske otpornosti, dokaz da ni najteže okolnosti ne mogu uništiti duh koji bira da raste. Njena priča nije bajka – ona je realna, sirova i dirljiva. Upravo u toj realnosti leži njena moć.

Ona nas podseća:

• Da ne moramo biti proizvod okolnosti, već njihov prevazilazak.

• Da je ljubav majke često dovoljna da spasi dete od svega što svet može da baci na njega.

• Da pisanje može biti terapija, misija i umetnost – sve u jednom.

• Da prošlost, ma koliko bolna bila, može postati temelj budućnosti.

Njena biografija nije niz podataka – to je životna poema o borbi, ranjivosti, oproštaju i snazi. U svetu gde su mnogi izgubili glas, Aleksandra je odlučila da ga pronađe – najpre za sebe, a zatim i za sve druge koji se u njenim rečima prepoznaju.