Briga o starijim osobama jedan je od ključnih pokazatelja humanosti i organizovanosti jednog društva. Kada zajednica ne uspe da pruži dostojanstvene uslove onima koji su ceo život gradili njene temelje, to je znak ozbiljnog problema. Upravo na takav problem ukazala je Dragana Berberović Gagro, vijećnica u Gradskom vijeću Tuzle ispred Naše stranke, reagovavši na niz pritužbi građana koji su joj se obratili putem zvaničnog mejla.

Materijali koje je dobila – fotografije, video-snimci i dopisi – otkrili su sliku koja je, kako sama navodi, duboko potresna. Umesto bezbednog i dostojanstvenog doma za starije, u pojedinim ustanovama svedoči se o vlazi, nehigijeni, skromnim obrocima i neprofesionalnom ponašanju zaposlenih.

Šta su otkrile pritužbe građana

Građani i porodice korisnika žalili su se vijećnici na:

• nehigijenske uslove (vlaga u prostorijama, neurednost),

• lošu ishranu (samo dve kriške hleba i kašika pavlake umesto propisanog menija),

• mobing i verbalno nasilje prema korisnicima,

• nesposobno rukovodstvo koje, prema njihovim rečima, funkcioniše na principu političkog zapošljavanja, a ne stručnosti.

Prema njenim rečima, „razlika između zvanično objavljenog jelovnika i stvarnog stanja je ogromna“, što dodatno pojačava osećaj obmane.

Javna reakcija vijećnice

U svom obraćanju javnosti, Berberović Gagro nije štedela reči. Opisala je stanje kao poniženje, a ne brigu o starijima. Posebno je naglasila:

• da su „psovke i mobing vidljivi i na dostavljenim video snimcima“,

• da se na ključnim pozicijama često nalaze ljudi koji su postavljeni po stranačkoj pripadnosti, a ne na osnovu sposobnosti,

• da je krajnja odgovornost na svima koji imaju mogućnost da ukažu na problem, a ćute.

Njena poruka bila je jasna: „Niko nema pravo da se ponaša kao ‘boss’ na javnom dobru. Na tim mestima se mora raditi profesionalno i odgovorno.“

Najava posete i insistiranje na odgovornosti

Kako bi se situacija sagledala iz više uglova, vijećnica je najavila da će posetiti samu ustanovu i razgovarati i sa drugom stranom. Ipak, naglasila je da se odgovornost onih koji ne rade svoj posao ne može prikrivati niti zanemariti.

Njena inicijativa ima za cilj:

1. utvrđivanje činjeničnog stanja,

2. zaštitu dostojanstva korisnika i zaposlenih,

3. pritisak na nadležne institucije da reaguju na nepravilnosti.

Poziv građanima

Berberović Gagro je pozvala sve građane da joj dostavljaju materijale – fotografije, dopise, snimke – kako bi se problemi javno iznosili i na taj način stvarao pritisak na institucije. Prema njenim rečima, šutnja nije rešenje, jer vodi ka normalizaciji nehumanih uslova.

Cene smeštaja i stvarni uslovi

Zanimljivo je da su cene smeštaja u ustanovi prilično visoke u poređenju sa onim što korisnici dobijaju. Zvanični cenovnik predviđa sledeće:

Prva kategorija – pokretni korisnici (samostalni ili delimično samostalni):

• dvokrevetna soba – 1.050 KM mesečno,

• jednokrevetna soba – 1.300 KM mesečno.

U cenu je uključen prevoz korisnika na specijalističke preglede bez pratnje (osim ako je zdravstveno stanje takvo da iziskuje pratnju). Međutim, ukoliko korisnik više od tri puta ide na preglede sa pratnjom, dolazi do rekategorizacije, što znači da troškovi rastu.

Druga kategorija – polupokretni ili nepokretni korisnici (potpuno zavisni od njege):

• dvokrevetna soba – 1.450 KM,

• jednokrevetna manja soba – 1.550 KM.

Posebne grupe korisnika:

• Korisnici koji se hrane putem nazogastrične sonde – 1.500 KM,

• Korisnici oboleli od demencije, Parkinsonove ili Alzheimerove bolesti –

  • u dvokrevetnoj sobi – 1.450 KM,

  • u jednokrevetnoj sobi – 1.650 KM.

S obzirom na ovako visoke iznose, očekivalo bi se da uslovi budu na visokom nivou. Međutim, prema izveštajima građana i video-materijalima, realnost je daleko od očekivanog. Upravo ta nesrazmera između cene i kvaliteta usluga otvara dodatna pitanja o odgovornosti menadžmenta i nadzora nad radom ustanove.

Šira slika problema

Ovaj slučaj nije izolovan. Pitanje brige o starijima u Bosni i Hercegovini i regionu godinama je u fokusu kritika:

• finansiranje ustanova često je nedovoljno ili netransparentno,

• zapošljavanje se zasniva na političkim vezama,

• kontrolni mehanizmi nisu dovoljno jaki da spreče zloupotrebe.

U praksi to znači da se korisnici – osobe u poznim godinama, često bolesne i nemoćne – suočavaju sa nebrigom, a njihove porodice sa osećajem nemoći i frustracije.

Reakcija Dragane Berberović Gagro pokazuje da postoje ljudi u lokalnoj politici koji žele da slušaju glas građana i preuzmu inicijativu kada se radi o pitanjima ljudskog dostojanstva. Njen istup u javnosti nije samo kritika jedne ustanove, već i poziv na buđenje savesti svih onih koji učestvuju u donošenju odluka ili imaju mogućnost da ukažu na nepravilnosti.

Najvažnije poruke koje proizlaze iz ovog slučaja jesu:

• Briga o starijima nije luksuz, već osnovno pravo.

• Visoke cene usluga moraju odgovarati kvalitetu i dostojanstvu koje korisnici dobijaju.

• Transparentnost i odgovornost menadžmenta ključne su za funkcionisanje javnih ustanova.

• Građani imaju moć – dostavljanjem dokaza i javnim pritiskom mogu pokrenuti promene.

Na kraju, ovaj slučaj je podsetnik da pitanje starijih ne sme biti tema samo u kriznim momentima, već stalni prioritet društva. „Ne smijemo šutjeti“, poručuje vijećnica – a upravo ta rečenica najbolje oslikava suštinu problema i jedini pravi put ka njegovom rešavanju.