Tragedija koja se možda mogla izbeći
Tragedije se često dogode u tišini sistema koji ne reaguje na vreme. Jedna od takvih potresnih priča dolazi iz Italije, iz malog grada Vibo Valentija, gde je mlada žena Martina Piserà, u svojoj 32. godini života, izgubila ne samo svoje nerođeno dete, već i sopstveni život, i to svega nekoliko trenutaka nakon saznanja da beba koju je nosila u stomaku više nije živa.
Ova tragedija je potresla italijansku javnost, ali i otvorila teška pitanja o zdravstvenoj odgovornosti, procedurama u hitnim slučajevima i kvalitetu brige o trudnicama. Martinin slučaj nije samo lična tragedija — on je i alarm za čitav zdravstveni sistem, koji je možda propustio da reaguje onda kada je bilo najpotrebnije.
Hronologija bola i sistemskog propuštanja
1. Martina – žena, majka i odgovoran pacijent
Martina nije bila neodgovorna ni pasivna pacijentkinja. Naprotiv, prema rečima njene porodice, u poslednja dva meseca života čak osam puta je posetila bolnicu “Jazzolino” zbog jakih bolova u grudima i stomaku. Iako su simptomi bili ozbiljni i ponavljajući, nijednom nije zadržana na bolničkom lečenju, što je porodica istakla kao glavni uzrok tragedije.
Porodica navodi da su simptomi koje je Martina imala mogli ukazivati na ozbiljna stanja, među kojima su:
-
Preeklampsija
-
Infekcije ili upale organa
-
Srčani problemi
-
Problemi s posteljicom
Nažalost, nijedan od ovih potencijalnih rizika nije bio detaljno ispitan tokom njenih poseta urgentnom centru. Svaki odlazak završio se povratkom kući, bez dijagnoze, bez terapije, bez pregleda koji bi otkrili uzrok tegoba.
2. Sudbonosna noć: gubitak deteta i vlastitog života
Poslednji put Martina je došla u bolnicu u rane jutarnje sate, zabrinuta jer više nije osećala pokrete svoje bebe u stomaku. Bila je u sedmom mesecu trudnoće, što je period kada su fetalni pokreti redovni i uočljivi. Ovaj simptom je odmah upućivao na potencijalnu intrauterinu smrt ploda.
Na ginekološko-akušerskom odeljenju lekarima je trebalo kratko vreme da potvrde najgoru sumnju — beba više nije imala srčanu aktivnost. Dok je bol i šok još bili sveži, počele su pripreme za indukovani porođaj, kako bi se mrtvi fetus izvadio iz materice.
Ali tada dolazi do najstrašnijeg obrta.
Tokom pripreme za porođaj, Martina je iznenada doživela srčanu fibrilaciju, stanje koje može brzo dovesti do smrti ako se ne tretira trenutno. Uprkos pokušajima reanimacije, preminula je manje od 30 minuta nakon prijema u bolnicu.
Prema zvaničnim podacima koje je izdala bolnica, uzrok smrti bio je “srčana komplikacija”. Međutim, zbog ozbiljnosti i konteksta cele situacije, naređena su dodatna histološka i toksikološka ispitivanja, kako bi se utvrdio tačan uzrok smrti i Martine i njenog nerođenog deteta.
3. Reakcije sistema: istraga i pokušaj razumevanja
Nakon tragedije, javno tužilaštvo u Vibo Valentiji je hitno otvorilo istragu protiv NN lica, kako bi se ispitala:
-
Hronologija svih dolazaka Martine u bolnicu
-
Reakcije lekarskog osoblja
-
Eventualne greške u procedurama
-
Propusti u dijagnostici
Istovremeno, Zdravstvena ustanova provincije formirala je posebnu internu komisiju, čiji je zadatak da prouči okolnosti Martininog lečenja i poslednjih sati života. Ova komisija treba da utvrdi da li je bilo propusta i da li je, možda, tragedija mogla biti sprečena uz pravovremenu dijagnostiku i hospitalizaciju.
Martina nije ignorisala simptome. Naprotiv — bila je osoba koja je svesno tražila pomoć, koja je brinula o sebi i svom detetu. Upravo ta odgovornost baca dodatnu senku sumnje na zdravstveni sistem koji je, po svemu sudeći, zakazao.
4. Oproštaj od dve duše – ceremonija tuge i nade
Dan kada je Martina sahranjena bio je obasjan tugom i ćutanjem. Sahrana je održana u crkvi Madonna della Neve u mestu Mesiano di Filandari. Zajedno sa Martininim telom, položeni su i ostaci njenog nerođenog deteta — simbol jedne nedovršene priče o majčinstvu, ljubavi i nadi.
Ceremoniju je predvodio biskup Atilio Nostro, čije su reči izazvale suze kod svih prisutnih. Obratio se Martininom suprugu Albertou, koji je ostao bez svoje žene i deteta u jednom trenutku.
Biskupove reči su bile duboke i emotivne:
“Alberto, upoznao si Boga na tako težak način. Od danas moraš da živiš za troje. Hrista možemo razumeti jedino kroz krst koji nosi. Moje reči neka budu nada: moliću se da ti Gospod podari novi život.”
Ove reči nisu bile samo religiozna poruka — bile su izraz ljudske solidarnosti, pokušaj da se barem na trenutak ublaži neizdrživi gubitak koji niko ne bi smeo da doživi.
Tragedija koja mora probuditi sistem
Priča o Martini Piserà nije samo priča o ličnom gubitku — to je i ogledalo jednog zdravstvenog sistema koji mora da se preispita. Martina je bila mlada, odgovorna, svesna trudnica, koja je više puta tražila pomoć, ali je nije dobila na vreme.
Njena smrt i smrt njenog deteta su mogle biti sprečene, da su simptomi shvaćeni ozbiljnije, da su protokoli efikasnije primenjeni, da je sistem imao više sluha za znakove upozorenja.
Iz ove tragedije proističu jasne poruke i pouke:
-
Simptomi trudnica se ne smeju olako shvatati
-
Zdravstveni sistem mora imati brže i strože protokole za trudnice sa komplikacijama
-
Porodice imaju pravo da traže odgovore i da ih dobiju
-
Zdravstvena odgovornost nije luksuz, već temelj humanosti
Martina više nije među nama, ali njen glas se sada čuje kroz reči njenih bližnjih i kroz istrage koje slede. Nadamo se da će njen slučaj izmeniti praksu, spasiti buduće živote i podsetiti svet da nijedan poziv u pomoć ne sme biti zanemaren.
