U malom selu Lonjica, u blizini Vrbovca, odigrao se događaj koji je potresao lokalnu zajednicu i izazvao nevericu među stanovnicima. Jedan 45-godišnji muškarac napao je i bacio u bunar svoju 67-godišnju susetku, ženu koja je, prema rečima meštana, živela mirno i povučeno. Samo zahvaljujući pravovremenoj reakciji suseda, ovaj napad nije se završio tragično.

U trenutku koji je delovao kao običan dan u mirnom selu, život starije žene pretvorio se u borbu za opstanak. Ona je, potpuno neočekivano, postala žrtva brutalnog napada, a sve okolnosti ukazuju na to da je motiv i dalje nepoznat, dok se istraga nastavlja.

Ovaj šokantan slučaj ponovo je otvorio pitanje bezbednosti u ruralnim sredinama, gde su ljudi često prepušteni sebi i gde nasilje može ostati neprocesuirano zbog straha i ćutanja lokalne zajednice.

Trenutak napada

Prema rečima same žrtve, tog dana je, kao i obično, obavljala poslove u dvorištu. U jednom trenutku, u njeno dvorište ušao je muškarac iz sela, poznat po tome što ima poteškoće u govoru i povremeno nepredvidivo ponašanje.
Kako priča žena, nije obraćala pažnju na njega jer ga je poznavala iz viđenja, a prethodno nije pokazivao nikakvu agresivnost.

“Nešto je govorio, ali nisam razumela. Okrenula sam mu leđa i nastavila da radim. Sledeće čega se sećam jeste da me je zgrabio i bacio u bunar,” ispričala je potresena žena.

Bunar u koji je bačena nalazi se na imanju koje dele ona i njen sused. Srećom, nivo vode u njemu bio je nizak, pa je pad donekle ublažen. Uprkos tome, zadobila je brojne modrice i povrede, a iz bunara je izvučena tek nakon pola sata provedenog u hladnoj vodi.

Napadač, kako svedoči, nije pokušao da joj pomogne – naprotiv, nakon što ju je bacio, na otvor bunara nabacao je smeće i crepove, verovatno želeći da sakrije tragove ili da je spreči da pozove pomoć.

Reakcija suseda i spašavanje

Presudan trenutak dogodio se kada je sused, koji takođe koristi taj bunar, naišao sasvim slučajno. Kada je pogledao unutra i ugledao ženu, prestravio se.
Kako je kasnije ispričala žrtva, “samo što nije doživeo infarkt”, jer je prizor bio potresan – žena je bila mokra, promrzla i uplašena.

Sused je odmah pokušao da je izvuče, ali nije mogao sam, jer je bunar dubok šest metara, a žena povređena. Uz pomoć još dvojice muškaraca iz sela, uspeli su da je izvuku na površinu i pruže joj prvu pomoć.

“Da nije naišao, verovatno ne bih preživela. Bog me sačuvao,” rekla je ona kroz suze.

Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da napadača niko nije odmah prijavio policiji. Prema rečima žene, u selu vlada atmosfera straha i nepoverenja, pa su mnogi meštani odlučili da ćute i prave se da ništa nisu videli.

Posledice napada

Nakon spašavanja, povređena žena prevezena je u Kliničku bolnicu Dubrava, gde su joj lekari utvrdili lakše telesne povrede, ali i ozbiljno emocionalno stanje šoka.
Iako je fizički preživela, kaže da se i dalje ne oseća sigurno i da joj je teško da boravi kod kuće.

“Ne mogu da gledam u taj bunar. Kad prođem pored njega, sve mi se vrati. Ne mogu da spavam, stalno vidim kako me gura,” priznaje kroz suze.

Po povratku iz bolnice, žena je jedva hodala. Lekari nisu mogli sa sigurnošću da objasne zašto su joj noge oslabile, jer su svi nalazi pokazali da nije došlo do preloma. Ona veruje da je reč o posledici šoka i straha, jer se oseća nemoćno i nestabilno.

Portret napadača

Prema rečima svedoka, 45-godišnji muškarac iz istog sela od ranije je bio poznat po psihičkim problemima, ali nikada ranije nije bio nasilan.
Žrtva je ispričala da ga je ranije nekoliko puta srela i razmenila s njim poneku reč. Nikada nije pokazivao neprijateljstvo niti bilo kakvu pretnju.

Tek kasnije, nakon napada, saznala je da se lečio zbog psihičkih tegoba, ali da o tome niko u selu nije otvoreno govorio.
Ta činjenica otvara pitanje odgovornosti društva i institucija, jer osobe sa ozbiljnim mentalnim problemima često ostaju bez nadzora, što može dovesti do ovakvih tragedija.

Izjava policije i tok istrage

Zagrebačka policija je potvrdila da se incident dogodio 22. oktobra oko 17:30 sati, u dvorištu kuće 67-godišnje žene.
Prema zvaničnom saopštenju:

“U dvorištu porodične kuće, 45-godišnjak se fizički sukobio sa 67-godišnjakinjom, nakon čega ju je bacio u bunar dubine šest metara, ispunjen vodom do visine od 140 centimetara. Ostavio ju je bez pomoći, sve dok nisu stigli susedi i izvukli je iz bunara.”

Policija je odmah po prijavi uhapsila napadača i privela ga na kriminalističko ispitivanje.
Slučaj je u početku okvalifikovan kao pokušaj ubistva, ali se konačna kvalifikacija očekuje nakon što budu završene sve analize i ispitivanja.
O daljem postupanju odlučiće nadležno tužilaštvo, koje će ispitati i eventualnu uračunljivost osumnjičenog.

Psihološke i društvene posledice

Ovaj slučaj otvara brojna pitanja — ne samo o pojedinačnoj odgovornosti napadača, već i o sistemskoj nebrizi za mentalno zdravlje i bezbednost građana u manjim mestima.
U selima poput Lonjice, gde su svi međusobno povezani, često se stvara ćutanje iz straha, jer se niko ne usuđuje da prijavi nasilje ili sumnjivo ponašanje.

Starija žena, koja je preživela napad, sada se suočava sa posledicama traume. Njen život više nije isti – kaže da se plaši da bude sama kod kuće i da svakodnevno oseća napetost.
Strah je postao deo njene svakodnevice, a zajednica, umesto da pruži podršku, deluje rezervisano i povučeno.

To je, kako ističu psiholozi, čest problem u manjim mestima, gde se tragedije brzo zaboravljaju, a žrtve ostaju same sa svojim strahovima.

Tragedija koja se dogodila u Lonjici kraj Vrbovca pokazuje koliko su tanki zidovi između svakodnevnog mira i trenutka nasilja.
Jedna starija žena, koja je živela skromno i povučeno, postala je žrtva neobjašnjivog čina brutalnosti. Samo zahvaljujući srećnom spletu okolnosti i hrabrosti suseda, danas je živa.

Ovaj slučaj je i upozorenje — da društvo ne sme da zatvara oči pred psihičkim problemima, pred nasiljem i pred tišinom koja često prati takve događaje.
Svaka zajednica mora imati mehanizme da reaguje pre nego što se tragedija dogodi.

Žena iz Lonjice danas pokušava da obnovi svoj život, ali svaka pomisao na bunar u njenom dvorištu vraća je u trenutak užasa.
Njene reči, izgovorene s mukom i tugom, ostaju duboko urezane:

“Ne mogu da gledam u taj bunar. Samo Bog zna kako sam ostala živa.”

Sudbina ove žene ne bi smela da bude samo vest koja traje nekoliko dana. To je priča o nepravdi, hrabrosti i ljudskoj krhkosti, ali i o potrebi da društvo bude svesno i odgovorno.
Jer, kako pokazuje ovaj slučaj, ćutanje može biti jednako opasno kao i sam zločin.