TUZLA – O svojoj borbi s teškom bolešću, ali i sa nepravdom i neprijatnostima u bh. zdravstvu s kojim redovno susretala pisala je u svojim objavama na društvenim mrežama
Tragedija u Tuzli: Ispovest jedne žene i nemoć zdravstvenog sistema
U večernjim časovima 26. maja, Tuzla je potresena tragičnim događajem – na pločniku ispred jedne stambene zgrade pronađeno je telo žene bez znakova života. Iako ovakve vesti često prolaze kao još jedna crna hronika, ovaj slučaj nosi sa sobom dublju i bolniju priču – priču o jednoj hrabroj ženi, njenoj svakodnevnoj borbi sa teškom bolešću, ali i o nemilosrdnoj borbi sa nepravednim zdravstvenim sistemom.
Prvi izveštaji i reakcija institucija
Sve je počelo kada su, oko 22 sata, prolaznici u naselju u Ulici Rose Hadživuković primetili ženu kako nepomično leži na pločniku. Na telu su bili vidljivi tragovi povreda glave, pa su odmah pozvali policiju. Ekipa Policijske stanice Istok i medicinsko osoblje Hitne pomoći Doma zdravlja Tuzla stigli su brzo na mesto događaja. Međutim, uprkos pokušajima reanimacije, lekari su na licu mesta mogli samo da konstatuju smrt.
Nakon utvrđivanja identiteta, saopšteno je da se radi o ženskoj osobi rođenoj 1985. godine, stanovnici Tuzle. Iz Ministarstva unutrašnjih poslova Tuzlanskog kantona potvrđeno je da će se sve daljnje radnje odvijati po uputama nadležnog tužioca, dok je iz Kantonalnog tužilaštva TK najavljeno da će biti naložena obdukcija radi utvrđivanja tačnog uzroka smrti.
Život ispunjen borbom
Nakon što su se pojavile prve informacije, mediji su počeli da istražuju identitet preminule žene. Ubrzo je potvrđeno da se radi o S. H. K., osobi koja je godinama vodila bitku sa hroničnim oboljenjem bubrega. Bila je stalni pacijent na dijalizi u Univerzitetskom kliničkom centru Tuzla (UKC Tuzla). Ipak, ono što ovu tragediju čini još potresnijom jeste činjenica da je S. H. K. otvoreno govorila o svojim mukama – i to ne samo u pogledu bolesti, već i o sistemskim propustima i nepravdi koju je svakodnevno doživljavala.
Njena svedočenja: Glas nemoćnih
Na društvenim mrežama, S. H. K. je često objavljivala tekstove u kojima je ukazivala na probleme u funkcionisanju zdravstvenog sistema. Njene reči su bile autentične, sirove, potresne – pisane iz ugla osobe koja zna kako izgleda život između aparata, termina, otpusnica i birokratije. Samo nekoliko dana pre smrti, objavila je tekst u kom izražava razočaranje ponašanjem medicinskog osoblja.
Između ostalog, napisala je kako je, uprkos teškom stanju, puštena iz bolnice, jer “nema termina”. Ova rečenica, naizgled obična, u njenom kontekstu nosi težinu cele jedne tragične sudbine.
“Čekajući nalaz biopsije dojke, uz to sve i hemodijaliza. A mi, visokorizični hemodijalizni pacijenti, puštamo se kući. I od kuće da dolazimo za dalje preglede. Državo, zdravstvo, Hipokratova zakletva… sve je to samo jedna izreka koja nema veze sa realnošću. Vaša sramota”, napisala je ogorčeno.
Sistem koji razočarava
S. H. K. nije samo pacijentkinja koja je trpela – ona je bila glas svih onih koji nemaju kome da se obrate. U još jednoj objavi iz prethodnih meseci, detaljno je opisala kako izgleda svakodnevica pacijenata koji zavise od dijalize.
Prema njenim rečima, pacijenti su prepušteni sami sebi, bez dovoljno podrške ili empatije. Osim što im zdravlje svakodnevno visi o koncu, susreću se i sa neefikasnošću sistema, koji više liči na administrativnu zamku nego na mesto pružanja pomoći.
Istakla je i sledeće probleme:
-
Transplantacija bubrega u BiH se gotovo nikad ne dešava, posebno ne kadaverična (od preminulih donora).
-
Nedostatak donora sa kompatibilnom krvnom grupom dodatno otežava stanje.
-
Odlazak vrhunskih lekara u inostranstvo i privatne klinike, ostavlja javni sektor osiromašenim.
-
Pregledi, dijagnostika i terapije se odlažu, a pacijenti se podstiču da potraže pomoć privatno – što retko ko sebi može da priušti.
U jednoj od svojih najupečatljivijih rečenica, rekla je:
“Sve je izgubilo smisao. Pregledi, kontrole, zračenja i terapije. Sve se stavlja na čekanje… a kao da ne bi čekali pošalju vas privatno gdje platite i završe vam odmah. Nije to slučajno. To se radi namjerno.”
Poseban bol u celoj priči predstavlja činjenica da je S. H. K. čekala donaciju bubrega, ali nikada nije došla na red. Iako je znala da bez transplantacije nema dugoročnog rešenja, ostala je među hiljadama pacijenata čije čekanje traje godinama – često bez ishoda.
Njen slučaj otvara mnoga pitanja:
-
Koliko još ljudi čeka pomoć koja nikada ne dolazi?
-
Koliko je sistema koji više šteti nego što pomaže?
-
Da li je moguće da Hipokratova zakletva zaista postane samo rečenica bez značenja?
Priča o S. H. K. nije samo vest o još jednoj smrti. To je priča o ženi koja je do poslednjeg trenutka pokušavala da se izbori – ne samo sa bolešću, već i sa nepravdom. Njena smrt možda neće biti tema političkih govora, niti povod za reforme, ali njene reči ostaju kao svedočanstvo stvarnosti koju mnogi ignorišu.
U jednoj državi gde se zdravlje sve više svodi na privilegiju, a ne pravo, ovakve priče treba čitati pažljivo i iznova ih pamtiti. One nas podsećaju da je sistem dobar samo onoliko koliko brine o svojim najslabijima. A u ovom slučaju – sistem je zakazao.
