“Predosetila sam Luisovu smrt 40 dana pre nego što je poginuo, to je bilo neobjašnjivo”: Silvana je sa decom završila kao socijalni slučaj, a evo šta danas radi

Sećanje koje traje: Život Ljubiše Stojanovića Luisa kroz reči njegove supruge Silvane

Ljubiša Stojanović, poznatiji kao Luis, bio je umetnik kakav se retko rađa – čovek koji je svojom autentičnom muzičkom pojavom, dubokim, neponovljivim glasom i jedinstvenim spojem muzičkih žanrova, ostavio trag koji ni vreme ni zaborav ne mogu izbrisati. Njegova muzika bila je spoj džeza, soula i tradicionalnog balkanskog melosa, čime je stvorio stil koji je istovremeno bio i moderan i duboko ukorenjen u emociji naroda.

Njegova smrt 2011. godine ostavila je veliku prazninu, ali njegova duša i danas živi – ne samo kroz pesme koje su deo kolektivnog sećanja, već i kroz ljude koji su ga voleli. Najviše među njima je njegova supruga, Silvana, žena čija se priča ne može odvojiti od priče o Luisu, ali koja istovremeno nosi sopstveni teret tuge, snage i dostojanstva.

Ljubav koja se ne briše vremenom

Silvana danas, godinama nakon Luisove smrti, govori o njemu s toplinom koja ne bledi. Iako fizički više nije pored nje, kaže da ga oseća u svakom aspektu života – u svakodnevnim stvarima, kroz decu, i kroz muziku. Tuga nikada ne nestaje u potpunosti, kaže, samo menja oblik. Rane postaju ožiljci, ali oni ostaju – vidljivi samo duši.

Njena priča je priča žene koja je volela celim bićem, a onda ostala bez tog oslonca. Ipak, nije se povukla, nije se zatvorila u bol. Umesto toga, odlučila je da očuva ono što je ostalo – sećanja, porodicu, duh umetnosti.

Porodica bez granica – ljubav iznad svega

Luis iza sebe nije ostavio samo pesme – ostavio je i porodicu, složenu i bogatu u svom sastavu. Imao je decu iz prethodnih brakova, ali Silvana se prema svima odnosila sa poštovanjem i otvorenošću. Njena veza sa pastorkom Majom posebno je dirljiva – odnos koji nije podrazumevao rivalstvo ili distancu, već prijateljstvo, poverenje i zajednički put.

Silvana kaže da je Maja bila njen oslonac u mnogim trenucima, da su razmenjivale savete i gradile jedan neobičan, ali snažan odnos. Deca iz svih Luisovih brakova danas funkcionišu kao celina – zajedno stvaraju, pišu pesme, podržavaju jedni druge. Ta porodična kohezija nije došla sama od sebe, već je rezultat otvorenosti, tolerancije i snage koju je Silvana uložila da očuva ono što Luis više ne može.

Luis kao otac – slobodan, topao i nekonvencionalan

Luis nije bio klasičan otac. Nije praktikovao strogu disciplinu niti nametao pravila. Verovao je da deca treba sama da istraže svoj put, da kroz slobodu pronađu sopstveni glas – baš kao što je i on to učinio, u svetu muzike, u svetu emocija, u životu.

Taj pristup ostavio je dubok utisak. Danas, njegova deca su samostalni ljudi sa stavom i izraženim talentima. Svi imaju muzičku osnovu – završili su nižu muzičku školu, a neki nastavljaju tim putem. Silvana ih podržava, ali, baš kao Luis, prepušta njima odluku o tome kojim će se putem kretati. Važno joj je samo jedno: da rade ono što vole.

Predosećaj tuge – sudbinske senke

Poseban deo Silvanine priče zauzima njen unutrašnji predosećaj, koji se javio još pre Luisove smrti. Kada je tragično stradao pevač Darko Radovanović, Silvana je to duboko doživela. Tuga te porodice postala je i njena. Osećala je neobjašnjivu povezanost s tim gubitkom – kao da je bila priprema za ono što će doći.

Luis je čak prekinuo svoj nastup da bi prisustvovao Darkovoj sahrani. Silvana kaže da je tada osetila težinu u grudima – neku vrstu slutnje, tihe najave tragedije koja se približava. I bila je u pravu. Nekoliko nedelja kasnije, i njen svet se zauvek promenio.

Suočavanje sa gubitkom – tihi bol iza zatvorenih vrata

Nakon Luisove smrti, Silvana je prošla kroz težak period. Tokom dana, zbog dece, bila je stena – prisutna, nasmejana, snažna. Ali noću, kada bi mališani zaspali, povlačila bi se u njegovu muzičku sobu, improvizovani studio u garaži, prepun njegovih ličnih stvari. Tu je plakala, slušala njegove pesme, pokušavala da pronađe snagu.

Dve pesme posebno je bole: „Crni oblak“ i „Kada me jednom ne bude“. Kaže da te numere danas zvuče kao njena biografija, kao pretkazanja bola koji je tek trebalo da dođe. Ipak, tu su i pesme koje joj vraćaju osmeh – vedre, vesele, ispunjene južnjačkom energijom koju je Luis nosio kao svoj zaštitni znak.

Život nakon tuge – ponovni početak

Nakon tragedije, usledio je i period egzistencijalne borbe. Silvana se sa troje dece našla u teškoj situaciji. U jednom trenutku, živeli su od socijalne pomoći. Nije bilo lako, ali verovala je u unutrašnju snagu i ljubav kao pokretače.

Uprkos svemu, podigla je decu, očuvala dom, i zadržala optimizam. Danas, kroz njih, živi i deo Luisa. Njegova energija oseća se u svakom tonu, svakom osmehu, svakom novom početku.

 Sećanje koje inspiriše

Priča Silvane Stojanović nije samo priča o supruzi velikog umetnika. To je priča o ženi koja je volela, izgubila i nastavila da voli. Priča o snazi u tišini, o borbi bez publiciteta, o životu koji ne prestaje, već menja oblik.

Luis je možda fizički otišao, ali ostavio je mnogo više nego što je poneo. Ostavio je muziku, decu, porodične vrednosti i – najvažnije – ženu koja i dalje s ponosom izgovara njegovo ime.

Silvana je danas živi stub sećanja na jednog od najautentičnijih umetnika sa naših prostora. Kroz nju, Luis ne samo da nije zaboravljen – on je i dalje voljen, poštovan i prisutan.