Teodora Ristović preminula je sinoć na operacionom stolu Klinike za kardiohirurgiju UKC Srbije u pokušaju lekara da devojčici, kojoj je bila neophodna transplantacija srca, spasu život. Imala je samo 17 godina.

Priča o prerano ugašenom životu sedamnaestogodišnje Teodore Ristović duboko je potresla javnost i otvorila brojna pitanja o zdravstvenom sistemu, ali i o društvenoj svesti kada je reč o doniranju organa. Ova mlada devojka, koja je tek zakoračila u punoletstvo, izgubila je bitku sa teškom srčanom bolešću. Njena borba trajala je više od godinu dana, a završila se tragično, na operacionom stolu UKC Srbije, gde su lekari, uprkos ogromnim naporima, ostali nemoćni.

Njena majka, Danijela Ristović, kroz suze i bol svedoči o poslednjim trenucima svoje ćerke, ističući da je jedina nada bila transplantacija srca. Ali u zemlji u kojoj su donacije organa retke, to srce nikada nije stiglo.

Ova priča, osim što je potresna, ujedno je i upozorenje. Govori nam o:

• krhkosti ljudskog života,

• slabostima zdravstvenog sistema,

• nedovoljnoj razvijenosti svesti o važnosti doniranja organa,

• ali i o neverovatnoj snazi i hrabrosti jednog deteta koje se borilo do samog kraja.

Teodorina bolest i prva saznanja

Teodora je bila sasvim obična tinejdžerka sve do trenutka kada je prošle godine, posle simptoma koji su ličili na bezazlenu temperaturu, saznala da boluje od urođene srčane slabosti. Dijagnoza je bila šok i za nju i za njenu porodicu. Lekari su otkrili da njeno srce nije u stanju da obavlja osnovne funkcije, te da joj je jedini lek – novo srce.

Porodica je tada započela neizvesnu borbu. Majka Danijela priseća se dana kada su čuli presudne reči lekara: „Vaša ćerka može da živi samo ako dobije novo srce.“ Od tog trenutka, svaka nada, svaki plan i svaka misao bila je usmerena ka transplantaciji.

Planovi lekara i neizvesna očekivanja

Tokom leta lekari su razmatrali da Teodori ugrade srčanu pumpu – medicinski uređaj koji služi kao privremeno rešenje, most ka transplantaciji. Ovakva pumpa daje pacijentima dodatno vreme, omogućavajući im da dočekaju pogodnog donora.

Međutim, situacija se brzo zakomplikovala. U avgustu je devojčicino zdravlje počelo naglo da se pogoršava. Njeno srce više nije moglo da izdrži pritisak, a stanje organizma je postalo toliko loše da ni pumpa više nije bila opcija. Majka je i dalje verovala da će se pojaviti donator, ali sati i dani su se pretvarali u mesece.

Donor koji nije odgovarao

Početkom septembra pojavila se nada. Lekari su obavestili porodicu da postoji donor srca. Međutim, ubrzo su saznali i gorku istinu – krvna grupa nije se poklapala sa Teodorinom. Taj trenutak bio je prelomni: iako su svi očekivali spas, sudbina je odlučila drugačije.

Majka se priseća tih dana: „Nadala sam se do poslednjeg trenutka, čekala sam da zazvoni telefon i da čujem da je stiglo srce za moju Teodoru. Ali poziv nije došao.“

Herojska borba i reanimacije

Kako se stanje pogoršavalo, Teodora je proživela i najdramatičnije trenutke koje jedno telo može da izdrži. Pre samo nedelju dana, doživela je zastoj srca – ne jednom, već dva puta.

• Lekari su je reanimirali.

• Svaki put, njen život bio je na ivici da zauvek nestane.

• Jedan od tih puta, bila je klinički mrtva čak 45 minuta.

Ipak, neverovatnom veštinom lekara i snagom njenog organizma, vraćena je među žive. Njena majka je tada verovala da je to znak da će na kraju pobediti. Ali sudbina je imala drugačiji plan.

Poslednji dan

U noći kada je izgubila život, lekari su pokušali još jedan očajnički potez – ugradnju mehaničkog srca. To je bio poslednji pokušaj da se održi devojčin život dok se ne pojavi donor.

Međutim, tokom operacije došlo je do komplikacija. Teodora je iskrvarila na stolu, a lekari su, uprkos ogromnoj borbi, morali da konstatuju kraj. Njena majka je poslednji put videla svoju ćerku pre ulaska u salu, dok je bila uspavana. Taj trenutak, kako kaže, zauvek će ostati urezan u njenoj duši.

Glas majke i poruka društvu

Nakon tragedije, Danijela Ristović je imala samo jednu želju – da smrt njenog deteta ne bude uzaludna. Njene reči odjekuju kao apel:

• „Moje dete je umrlo jer kod nas nije razvijena svest o doniranju organa.“

• „Jedan donor može da spasi nekoliko života.“

• „Nadam se da će bar Teodorina smrt otvoriti oči ljudima i naterati ih da razmišljaju drugačije.“

Ova izjava jasno ukazuje na problem koji muči našu zemlju – nedostatak donora. Iako mnoge porodice u trenucima najveće tragedije ne žele da daju saglasnost za doniranje, činjenica je da jedna odluka može značiti spas za više pacijenata.

Šira društvena dimenzija

Teodorina priča nije usamljena. Ona je samo jedan od brojnih primera mladih i odraslih ljudi koji nikada nisu dočekali organ koji im je mogao produžiti život.

Problemi sa sistemom doniranja organa u Srbiji:

1. Niska svest građana – Mnogi ljudi nisu dovoljno informisani o tome koliko je doniranje važno.

2. Kulturološke i verske barijere – Određeni deo populacije doniranje vidi kao zadiranje u telo nakon smrti.

3. Nedostatak kampanja – U poređenju sa razvijenim zemljama, u Srbiji su promotivne akcije gotovo nevidljive.

4. Pravni okvir – Postoji zakon o transplantaciji, ali njegova primena u praksi nailazi na brojne prepreke.

Posledice ovakvog stanja:

• Mnogi pacijenti umiru čekajući organ.

• Lekari ostaju nemoćni jer bez donora njihovo znanje i tehnika ne mogu pomoći.

• Porodice prolaze kroz beskrajnu patnju posmatrajući voljene kako se gase.

Sudbina Teodore Ristović ostaje simbol borbe, bola i nade. Njena priča nas podseća na to da životi ne zavise samo od medicine, već i od odluka svakog pojedinca u društvu. Kada porodica odluči da donira organe preminule osobe, ta odluka može značiti nastavak života za nekoga drugog.

Teodora je, iako je bila samo devojčica, pokazala neverovatnu hrabrost i snagu. Njena majka Danijela, u svom najvećem bolu, uputila je apel svim ljudima: da razmišljaju o doniranju organa, da ne dozvole da smrt nekoga ko je mogao da spasi druge ostane samo tragedija.

Ako se išta može naučiti iz ove tužne priče, to je da:

• doniranje organa znači davanje života,

• da svaka odluka porodice može promeniti sudbinu više pacijenata,

• i da kao društvo moramo raditi na tome da smrt jednog čoveka donese nadu i spas drugome.

Teodora više nije među nama, ali njena priča može postati seme promene. Ako njena smrt probudi svest bar kod nekolicine ljudi, možda će neka druga deca, neka druga majka i porodica izbeći bol koji sada proživljava porodica Ristović.