Svetlo u najmračnijem trenutku
U mračnim vremenima, kada su ljudskost i milosrđe gotovo nestajali pod teretom rata, pojavljuju se pojedinci koji svojim delima obasjaju najmračnije kutke ljudske istorije. Ovo je dirljiva i potresna priča o Dušanu Raduloviću, Srbinu iz Bosne i Hercegovine, koji je usred krvoprolića 1992. godine, rizikujući sopstveni život, spasio više desetina svojih komšija Hrvata od sigurne smrti.
Na njegovom tavanu, sakriveni od užasa koji su harali selima oko Prijedora, skrivali su se Dragan Iveljić, tada dečak od osam i po godina, njegova petnaestogodišnja sestra, roditelji, i još oko dvadeset petoro civila – žena, dece i staraca.
Ova priča izlazi na svetlost dana više od dve decenije kasnije, kada je Dragan, sada odrastao čovek, odlučio da skine ljagu s imena svog pokojnog spasioca, koji je, uprkos herojstvu, kasnije bio neopravdano optužen za zločine koje nije počinio.
Sećanje na tri dana pakla i jedno veliko srce
1. Utočište iznad kuće
Na tromeđi sela Raljaš, Zecovi i Briševo, u julu 1992. godine, rat je stigao u domove nevinih ljudi. Selo Raljaš brojalo je oko 600 stanovnika, većinski hrvatske nacionalnosti. Ljudi su živeli mirno, nadajući se da će ih rat zaobići. Nisu se zamerali nikome, nisu provocirali – ali rat ne bira žrtve po krivici.
U tim trenucima, kada je ubijeno na desetine nevinih civila, spas se nalazio na tavanu kuće Dušana Radulovića – koga su svi zvali Dule – i njegove supruge Terezije. Taj tavan, mali i zagušljiv, postao je poslednja nada za mnoge ljude.
„Na tom tavanu nas je bilo preko tridesetoro“, kaže Dragan dok pokazuje prostor u kojem su, tri dana bez prestanka, boravili skriveni od smrti.
2. Prvi znaci zla
Sve je počelo 23. jula 1992. godine. Vojska je ušla u selo. Isprva su samo obilazili kuće, uzimali stoku i hranu. Meštani su verovali da će proći bez posledica. Ali onda je stigla vest – u Briševu je ubijeno 68 Hrvata, među njima i žene i deca.
Dragan, tada dete, nije shvatao ozbiljnost situacije. Zanimao ga je vojnička oprema, uniforme, vozila. Ni slutio nije da su neki od tih ljudi odgovorni za krvoproliće među njegovim komšijama.
Sve se promenilo kada je došao porodični prijatelj, Milenko Radulović, i rekao njihovoj majci da hitno uzme decu i beži. Na pitanje može li da ih povede iz kuće, jedan vojni oficir je hladno odgovorio:
„Za deset-petnaest minuta svi Iveljići će biti mrtvi.“
Tada su krenuli. Na putu ih je presreo vojnik s pretnjama i psovkama, ali su Milenko i još jedan vojnik uspeli da ih odbrane. Taj trenutak bio je prvi u kojem je Dragan doživeo paralizu od straha. Kao da mu se telo oduzelo.
3. Dolazak u kuću spasa
Kada su stigli kod Dušana i Terezije Radulović, tamo je već bilo nekoliko komšijskih porodica. Dule je odmah rekao da se svi sklone na tavan. Deca su se prvo igrala, nesvesna opasnosti, ali brzo su shvatili da je vreme za tišinu i skrivanje.
Tavan je postao improvizovano sklonište, bez udobnosti, bez privatnosti, ali sa najvažnijim što su imali – nadom.
Na tom mestu, u skučenom prostoru:
-
Jeli su ono malo hrane što su poneli.
-
Spavali na podu, jedan uz drugog.
-
Plašili se svakog zvuka spolja.
-
Tiho molili da dan prođe bez otkrića.
Terezija Radulović se i danas seća kako su joj ljudi dolazili u dvorište, moleći za pomoć, za spas. Nije ih mogla odbiti. Među njima je bio i Drago Žunić sa suprugom i dvoje dece – on nosi jednog sina, ona drugog. Njihove reči su bile: „Hoće da nas pobiju.“
4. Strah, ali i ljubav
U tim danima, mnogi nisu imali sreće da stignu do kuće Radulovića. Oni koji su ostali u svojim domovima – ubijeni su bez milosti. Dvoje dece, Alen i Elena Komljenović, došli su jer im je baka rekla: „Idite kod Duline kuće.“ I tako su spaseni.
Drugi dan skrivanja doneo je i veliku tragediju za Dušana i Tereziju – poginuo im je sin jedinac. U trenutku dok su oni skrivali decu drugih ljudi, sopstveno dete izgubili su zauvek. Uprkos ličnoj tragediji, nisu odustali. Nisu predali nikoga. Nisu zatvorili vrata.
Istina kao jedini lek za nepravdu
Ova priča ne govori samo o užasima rata – ona je svedočanstvo o ljudskoj hrabrosti, plemenitosti i žrtvi. U vreme kada su mržnja i nasilje preplavili sela oko Prijedora, jedan čovek je odbio da se prepusti zlu. Umesto da ćuti i gleda, Dušan Radulović je delovao.
I pored svega što je učinio, kasnije je bio lažno optužen za zločine. I zato je Dragan Iveljić, više od 20 godina kasnije, odlučio da javno govori. Da spasi istinu. Da spasi čast čoveka koji mu je spasio život.
Šta nas uči ova priča?
-
Heroji se ne kriju u velikim gestovima, već u tihim delima hrabrosti.
-
Pravda ponekad kasni, ali mora stići.
-
Zlo ne dolazi samo s puškom, već i s ćutanjem i zaboravom.
-
Sećanje je dužnost – zbog onih koji su izgubili, ali i zbog onih koji su spasili.
I danas, tavan kuće Radulović nosi miris prošlosti. U uglu, kokoš leži na jajima, kao da priroda pokušava da obnovi život. Ali iznad svega, to mesto ostaje simbol čovečnosti koja nije zatajila ni u najmračnijim danima.
