Jedna stara fotografija i buđenje uspomena
U današnjoj digitalnoj eri, kada društvene mreže služe kao prozor u prošlost i sadašnjost, jedna naizgled obična objava izazvala je veliku pažnju javnosti. U Facebook grupi “Friends Who Like Sarajevo Grad”, pojavila se arhivska fotografija Halida Bešlića, legendarnog izvođača narodne muzike, iz njegovih mlađih dana. Na slici, pored njega, sedi atraktivna mlada plavuša, što je odmah izazvalo talas interesovanja i znatiželje: ko je ona?
Komentari su se nizali, pretpostavke su pljuštale, a javnost se ubrzo uključila u potragu za odgovorom. Nagađanja su varirala od njegovih tadašnjih saradnica do mogućih obožavateljki, ali istina nije dugo ostala sakrivena. Fotografija nije samo otkrila lice sa slike, već je podsetila na jednu zaboravljenu romantičnu epizodu iz 80-ih godina koja je spojila dve velike ličnosti tadašnje jugoslovenske javne scene – Halida Bešlića i Suzanu Mančić.
Romansa na rivi i stihovi koji nikad nisu snimljeni
Kako su otkrivali detalji iz prošlosti, ispostavilo se da žena sa fotografije nije bilo ko. Bila je to Suzana Mančić, tada popularna TV voditeljka, poznata široj javnosti kao čuvena “loto djevojka”. Njen blistavi osmeh i upečatljiv izgled činili su je ikonom televizijskog prostora tadašnje Jugoslavije. I upravo ta Suzana očarala je Halida Bešlića, koji je tih godina živeo vrhunac svoje muzičke karijere.
Informaciju o Halidovoj tajnoj simpatiji otkrio je niko drugi do njegov bliski prijatelj i saradnik, Nazif Gljiva. U intervjuu koji je svojevremeno dao, Gljiva se prisetio razgovora sa Halidom iz tog vremena:
“Sviđa mi se Suzana,” rekao je Halid tiho, ali odlučno, svojim karakterističnim šarmom.
Gljiva, poznat kao autor mnogih pesama narodne scene, rešio je da reaguje. Povezao je Halida i Suzanu, organizujući njihov susret u Rijeci, gradu koji je na simboličan način postao mesto njihove kratkotrajne romanse. Tog dana, na rivi, dvoje poznatih – on muzička zvezda, ona televizijska diva – sedeli su zagrljeni, upijajući trenutke koji će im, kako se kasnije pokazalo, zauvek ostati u sećanju.
Taj emotivni prizor ostavio je jak utisak na Gljivu, pa je inspiraciju pretočio u pesmu koju je napisao upravo za njih dvoje. Nazvao ju je “Gitara i čaša vina”, a pesma je, iako nikada zvanično objavljena, postala deo jedne intimne, umetničke priče.
U pesmi su se nalazili stihovi koji su godinama odzvanjali u njegovoj svesti:
-
“Tužna je pjesma moja…”
-
“Tužni su moji sni…”
Ovi stihovi, premda jednostavni, nosili su u sebi svu tugu i lepotu neostvarene ljubavi. Pesma je ostala neotpevana, ali emocija iz koje je nastala postala je trajna uspomena.
Međutim, njihova priča nije bila samo bajkovita.
U jesen 1986. godine, sudbina je umalo ostavila tragičan trag na njihov odnos. Tokom zajedničkog puta iz Zaječara ka Beogradu, dok je za volanom bila Suzana, dogodila se ozbiljna saobraćajna nesreća. Pored nje i Halida, u automobilu su se nalazili i drugi putnici.
U trenutku nepažnje i usled nepovoljnih uslova na putu, Suzana je izgubila kontrolu nad vozilom. Automobil se zanio, a putnici su mogli samo da se nadaju najboljem ishodu. Na sreću, svi su prošli bez težih povreda, ali psihološki trag je ostao.
Kasnije, u više navrata, Suzana Mančić se prisećala tog događaja sa mješavinom jeze i zahvalnosti što su ostali živi. U jednom intervjuu izjavila je da je u tom trenutku “ceo život prošao pred njenim očima”. Bila je iskrena kada je rekla da ju je strah potpuno paralisao, ali i da se osećala kao da su dobili drugu šansu.
Kratka ljubav, dugotrajna uspomena
Iako njihova ljubavna priča nije imala nastavak koji bi bio dostojan romana, ostala je kao dragoceni fragment jednog vremena, kada su emocije bile izražene, a umetnost prožeta stvarnim životom. Halid Bešlić, danas simbol izdržljivosti i muzičkog dostojanstva, i Suzana Mančić, večita zvezda malih ekrana, kroz tu priču podsećaju nas koliko su život i umetnost isprepleteni.
Ta mladalačka zaljubljenost i one rime koje nikada nisu ugledale svetlo dana možda nikada nisu pretočene u trajnu vezu, ali su ostale u pričama koje se prepričavaju sa setom i osmehom. Upravo ta emocija – svevremenost jednog pogleda, jednog stiska ruke – ono je što čini ovu priču toliko privlačnom i danas.
Fotografija sa početka priče tako postaje mnogo više od uspomene. Ona je dokaz da čak i prolazni trenuci, ako su dovoljno iskreni i duboki, mogu ostaviti neizbrisiv trag. U vremenu brzih veza i zaborava, priča o Halidu i Suzani podseća nas na:
-
autentičnost emocije
-
nepredvidivost sudbine
-
lepotu umetnosti koja izvire iz stvarnog života
I možda baš zato, stihovi koje nikada nismo čuli, odzvanjaju glasnije od mnogih koji su došli posle.
