Ova priča o jednom od najšokantnijih slučajeva kriminala u Mađarskoj, poznatom kao “trovačica iz Nađireva”, izazvala je zaprepašćenje širom Evrope.Donosimo opširnie u nastavku teksta…

Trovačice iz Nađireva: Tamna priča o očaju, nepravdi i ženskom otporu

Početkom XX veka, u srcu ruralne Mađarske, odvijala se jedna od najjezivijih i najneočekivanijih epizoda evropske istorije. U decembru 1929. godine, okružni sud u Solnoku suočio se s neobičnim slučajem koji je potresao javnost: gotovo 50 žena iz malog sela Nađirev optuženo je za seriju ubistava svojih muževa i drugih muškaraca iz zajednice.
U periodu između 1911. i 1929. godine, u ovom mirnom selu na obali reke Tise, dogodilo se više desetina smrti — za koje se ispostavilo da nisu bile slučajne. Tokom istrage, otkriveno je da su žene koristile arsen, tihi i gotovo neotkriveni otrov, kako bi se oslobodile svojih supružnika.

Ova priča nije samo zapis o zločinu — ona je svedočanstvo o očaju, društvenoj nepravdi i skrivenom otporu žena koje su živele u patrijarhalnom sistemu. U njoj se prepliću teme nasilja, siromaštva, ali i potrebe za slobodom koja je u tom vremenu bila gotovo nezamisliva.

Život u Nađirevu – između tradicije i zatočeništva

Nađirev, malo poljoprivredno selo udaljeno oko 130 kilometara južno od Budimpešte, živelo je u skladu s strogo tradicionalnim običajima. Njegovi stanovnici bili su deo sveta koji se gotovo nije promenio od vremena Austrougarskog carstva.
U tom svetu, žena nije imala glas. Njena sudbina bila je određena rođenjem i brakom. Brakovi su se sklapali po unapred dogovorenim aranžmanima, često između veoma mladih devojaka i mnogo starijih muškaraca. Zemlja, imovina i nasledstvo bili su važniji od ličnih osećanja, pa su mnogi brakovi zapravo bili ekonomski ugovori, a ne emotivne zajednice.

Mnoge su žene tako završavale u nasilnim i ponižavajućim odnosima. U patrijarhalnoj sredini, gde nije bilo ni sveštenika, ni lekara, ni zaštitnih institucija, žene su bile prepuštene same sebi. Njihova patnja bila je tiha, ali svakodnevna: fizičko nasilje, alkoholizam muževa, i osećaj potpunog zatočeništva.

U takvom okruženju pojavljuje se ključna figura ove priče — Žužana Fazekaš, seoska babica.

Žužana Fazekaš – između spasiteljke i demona

Žužana Fazekaš bila je neobična žena za svoje vreme. Kao babica, imala je znanje o biljkama, hemikalijama i osnovnim medicinskim praksama, što joj je davalo gotovo mitski status u zajednici. Ljudi su joj verovali — posebno žene, koje su u njoj videle osobu od poverenja, s kojom mogu podeliti svoje tajne i strahove.

Postepeno, Fazekaš je postala središte mreže tajne ženske solidarnosti. Kada bi joj žene govorile o nasilju i poniženju koje trpe, ona im je nudila „rešenje“ — arsen.
Dobijala ga je tako što bi lepak za muve natapala u vodi, izvlačeći iz njega smrtonosni otrov. Taj bezbojan, gotovo neprimetan prah postao je oružje nemoćnih.

Kasnije, tokom istrage, u njenoj bašti su otkrivene zakopane bočice otrova, dokaz da je upravo ona bila izvor mnogih tragičnih sudbina. Ipak, nije delovala sama — druge žene su sledile njen primer, širile „znanje“ i postepeno stvorile sistem koji je funkcionisao gotovo kao tajno bratstvo.

Godine trovanja i straha

U periodu od 1911. do 1929. godine, selo je bilo poprište niza misterioznih smrti. Muškarci su umirali naglo, često posle kratke bolesti. Njihove smrti nisu izazivale sumnju jer je medicinska kontrola bila gotovo nepostojeća. U mnogim slučajevima, sahrane su obavljane bez ikakvih pregleda tela.

Ali do 1929. godine, broj mrtvih postao je prevelik da bi se ignorisao. Kada su vlasti konačno intervenisale, naredile su ekshumaciju 50 tela. Rezultati su bili šokantni: u 46 slučajeva pronađen je arsen.
Ono što je započelo kao glasina, preraslo je u najveći kriminalni skandal u istoriji mađarske sela.

Policija je ubrzo otkrila da iza smrti ne stoji samo jedna osoba. Celo selo bilo je umešano. Žene su međusobno delile otrov, davale savete i pomagale jedna drugoj da prikriju tragove. Neke su ubijale nasilne muževe, druge su se rešavale starijih rođaka, pa čak i ljubavnika koji su ih izdali.

Suđenje i kazne

Tokom suđenja u Solnoku, optuženo je 26 žena, dok se pretpostavljalo da ih je u zločine bilo uključeno mnogo više.
Presude su bile stroge: osam žena osuđeno je na smrt, dok je sedam dobilo doživotne kazne zatvora.
Međutim, pravi motivi nikada nisu do kraja razjašnjeni.

Istražitelji su navodili više mogućih razloga:

1. Siromaštvo i ekonomska neimaština – žene su živjele u bedi, bez mogućnosti da napuste nasilne brakove.

2. Nasilje i društvena nepravda – muževi su imali apsolutnu vlast; nasilje je bilo društveno prihvaćeno.

3. Emocionalni slom i trauma – mnoge žene su imale odnose s ruskim ratnim zarobljenicima tokom Prvog svetskog rata; nakon njihovog odlaska, osećale su se izgubljeno i ogorčeno.

4. Psihološki pritisak i kolektivna dinamika – kada je trovanje postalo “poznata tajna”, činilo se da svaka žena ima način da kazni svog tlačitelja.

Tako je stvoren paradoks: u zajednici gde su žene bile formalno potpuno nemoćne, pojavila se tajna mreža u kojoj su upravo one posedovale moć nad životom i smrću.

Društvena pozadina – otrov kao izraz moći

Kada se sagleda širi kontekst, priča o trovačicama iz Nađireva nije samo kriminalni slučaj, već i simbol sistemske potlačenosti.
Žene su živjele u društvu gde nisu imale pravnu zaštitu, pravo na razvod, ni mogućnost ekonomskog opstanka bez muža.
Arsen, iako smrtonosan, postao je simbol otpora i jedini alat kojim su mogle povratiti kontrolu nad sopstvenim životom.

Ironično, tajna moć otrova dala im je osećaj kontrole u svetu u kojem su bile nevidljive. Njihova dela nisu bila opravdana, ali su bila razumljiva u kontekstu potpune bespomoćnosti.

Tragovi zločina i njegov uticaj na zajednicu

Procene kasnije istrage sugerišu da je ukupan broj otrovanih muškaraca mogao dostići i do 300 u širem području oko Nađireva.
Ovaj podatak pokazuje razmere očaja i straha koji su prožimali selo tokom gotovo dve decenije.
Nakon otkrivanja zločina, selo se suočilo s teškim posledicama: ugled zajednice je uništen, a odnosi između muškaraca i žena zauvek su promenjeni.

Ironično, nakon ovog tragičnog događaja, ponašanje muškaraca prema ženama u Nađirevu se značajno poboljšalo. Muškarci su postali pažljiviji, svesni da okrutnost može imati smrtonosne posledice.
Strah je zamenio autoritet, a tišina je postala nova forma ravnoteže.

Šira simbolika i pouka

Ovaj slučaj ostao je duboko urezan u kolektivno sećanje Mađarske. „Trovačice iz Nađireva“ postale su metafora za ženski očaj i sistemsku nepravdu.
Njihova priča podseća da društveni sistemi koji negiraju pravdu i dostojanstvo pojedinca mogu dovesti do najmračnijih oblika pobune.

Ključne pouke koje ovaj događaj ostavlja:

• Društva koja guše slobodu i jednakost stvaraju klimu u kojoj se nasilje rađa kao odgovor na nasilje.

• Žene koje su bile žrtve postale su počiniteljke — granica između dobra i zla postaje zamagljena kada se ljudsko dostojanstvo gubi.

• Siromaštvo, izolacija i strah mogu stvoriti uslove za kolektivni zločin.

Priča o trovačicama iz Nađireva nije samo tragična hronika o ubistvima, već i duboko simbolična slika o tome kako društvena nejednakost može stvoriti čudovišta od onih koji su najviše patili.
U tom zaboravljenom selu, žene su se okrenule smrtonosnom oružju ne iz hladne proračunatosti, već iz očaja i potrebe za kontrolom u svetu koji ih je porobio.

Nađirev je, kroz krv i otrov, pokazao da nema apsolutne moći bez odgovornosti.
Ova priča ostaje opomena: ako društvo ne čuje glas potlačenih, oni će pronaći način da progovore — pa makar i kroz najcrnje činove.
I dok je arsen u ovom selu postao simbol smrti, on je istovremeno otkrio koliko daleko ljudi mogu otići kada su im uskraćeni izbor, sloboda i pravda.