Povodom tragedije kod Doboja, oglasio se brat mladića Mehmeda (19) koji je poginuo u eksploziji mine na brdu Becanj gde je čuvao koze.

Tragedija na brdu Becanj: život i smrt mladića iz porodice Hasanamidžić

U malom selu Hodžići kod Doboja, u srcu Bosne i Hercegovine, dogodila se tragedija koja je duboko potresla ne samo lokalnu zajednicu, već i širu javnost. Mehmed Hasanamidžić, devetnaestogodišnji mladić, izgubio je život u eksploziji mine dok je čuvao koze na brdu Becanj. Ovo brdo je jedno od najopasnijih područja u BiH zbog zaostalih mina iz ratnog perioda, a nažalost, porodica Hasanamidžić već je više puta bila pogođena istom nesrećom.

Vest o Mehmedovoj smrti nije samo priča o pojedinačnoj tragediji, već i o neprestanom životu sa senkom mina, o generacijama koje odrastaju u opasnosti i o porodici koja je više puta platila najvišu cenu zbog nevidljivih ratnih ostataka.

Porodična tragedija koja se ponavlja

Porodica Hasanamidžić poznata je u svom kraju po stradanju od mina. Pre Mehmeda, život su u minskim poljima izgubili njegov stric Ešref i strina Šahza. Njegov otac, Mihret, teško je ranjen kada mu je mina otkinula nogu; kasnije je i on preminuo, a porodica je ostala obeležena tugom i gubitkom.

Dakle, smrt mladog Mehmeda nije izolovan događaj, već nastavak bolne sudbine koja ih progoni. Svaki član ove porodice živi sa svešću da se tragedija može ponoviti u bilo kom trenutku, a upravo to se desilo 31. avgusta, oko 16 časova.

Kobni trenutak na brdu Becanj

Na dan nesreće, Mehmed je pošao da vrati manje stado koza koje je čuvao zajedno sa starijim bratom Mirsadom. Dok je stado prolazilo kroz teren za koji su mislili da je bezbedan, došlo je do eksplozije. Kasnije su demineri ustanovili da se radilo o opasnoj mini tipa “prom 1”, koja se aktivira na pritisak.

Eksplozija je odmah ubila pet koza koje su se našle u blizini. Mehmed, iako udaljen oko desetak metara, zadobio je teške povrede – geleri su ga pogodili u glavu i stomak. Uprkos svemu, uspeo je da se odvuče oko tridesetak metara dalje, pokušavajući da se spase.

Njegov brat Mirsad, čim je čuo snažnu detonaciju, potrčao je ka mestu nesreće. Slika koju je zatekao zauvek mu je ostala urezana u sećanje. Mehmed je bio živ, ali u teškom stanju. Krvarenje je bilo obilno, a snaga ga je izdavala. U trenutku kada ga je brat prevrnuo na leđa, izdahnuo je.

Svedočanstvo brata Mirsada

Mirsad je kasnije ispričao novinarima da mu se tog trenutka ostvario najgori strah – da je mina ubila njegovog brata. Njegove reči otkrivaju i bol i nemoć:

• Čuo je eksploziju i odmah pomislio da je stradala najbliža osoba.

• Kada je stigao, video je brata teško povređenog, ali još živog.

• Krv je šikljala, a uprkos pokušaju da mu pomogne, mladić je umro pred njegovim očima.

Nakon što je obavestio majku Feridu o tragediji, vratio se na mesto događaja gde je zatekao strašan prizor – uginule i ranjene koze, rasuti delovi tela životinja i tišinu koja je svedočila o brutalnosti mina.

Mirsad je naglasio i da porodica živi od stoke i obrade šume, te da su upravo koze bile njihov glavni izvor preživljavanja. Mislio je da je teren na kome pasu očišćen od mina, ali se pokazalo da opasnost i dalje vreba iza svakog koraka.

Reakcija deminera i vlasti

Nakon eksplozije, na teren su stigli demineri. Njihov zadatak bio je da naprave bezbedan prolaz kako bi telo stradalog moglo da se izvuče. Taj proces trajao je gotovo devet sati.

Tek nakon pažljivog pregleda terena utvrđeno je da je koza aktivirala minu, a istraga je prešla u ruke policije i nadležnog tužilaštva u Doboju.

Demineri su upozorili lokalno stanovništvo da je ovo područje i dalje izuzetno opasno i da nikome nije dozvoljen pristup bez zaštitne opreme i posebnih mera. Ovaj slučaj još jednom potvrđuje koliko su minska polja i dalje velika pretnja, više od dve decenije nakon završetka rata.

Odjek tragedije u selu

U selu Hodžići, gde je porodica živela, vest o smrti mladića brzo se proširila. Od ranog jutra, rodbina, komšije i prijatelji dolazili su u kuću Hasanamidžića da izraze saučešće i donesu pomoć. Solidarnost zajednice bila je vidljiva, ali tuga je bila prevelika.

Jedan od meštana je rekao da bi porodicu trebalo iseliti na sigurnije mesto, jer svaka nova generacija rizikuje da ponovo strada. Njihova kuća i imanje nalaze se blizu područja koje još uvek nije u potpunosti deminirano, što znači da opasnost nikada ne prestaje.

Telo stradalog Mehmeda prebačeno je u Banjaluku na obdukciju. Zvanični izveštaj obdukcije trebalo je da potvrdi tačne uzroke smrti, ali okolnosti su bile jasne: mina je oduzela još jedan mladi život.

Dublje značenje tragedije

Ova nesreća nije samo priča o jednoj porodici. Ona je simbol šireg problema u Bosni i Hercegovini. Prema procenama, još uvek postoje hiljade mina rasutih širom zemlje. Svaka od njih predstavlja smrtonosnu pretnju.

Život sa minama podrazumeva:

• Neprestani strah od gubitka najmilijih.

• Ograničenu slobodu kretanja – mnoga brda, šume i poljoprivredne površine i dalje nisu bezbedne.

• Ekonomske posledice, jer porodice ne mogu da koriste zemlju ili šume u potpunosti.

• Psihološki teret, naročito kod onih koji su već izgubili članove porodice.

Hasanamidžići su upravo primer svega toga – njihova priča svedoči o tome kako jedan nevidljiv neprijatelj, skriven pod zemljom, može generacijama da uništava živote.

Tragedija na brdu Becanj, u kojoj je devetnaestogodišnji Mehmed Hasanamidžić izgubio život, podseća nas da ratne rane u Bosni i Hercegovini nisu zarasle. Mine, koje su ostale zakopane u zemlji, i dalje odnose živote, uništavaju porodice i sputavaju zajednice.

Porodica Hasanamidžić je tragičan primer – izgubili su više članova, a njihov život je stalno obeležen strahom od ponavljanja istih scena. Lokalna zajednica je pokazala solidarnost, ali to ne može da poništi bol i prazninu koju je ostavila smrt mladog čoveka.

Ova priča je i apel vlastima i međunarodnim organizacijama: proces deminiranja mora biti prioritet, jer dokle god mina leži zakopana, postoji mogućnost da nova porodica prođe kroz istu patnju.

Smrt Mehmeda Hasanamidžića, njegovog oca, strica i strine, ne sme da ostane samo u rubrici crne hronike. Ona treba da bude opomena i poziv na akciju da se učini sve kako bi brda, polja i šume Bosne i Hercegovine ponovo postali mesta života, a ne smrti.