“Sin ga je u 3 sata izveo iz sobe i spustio…” 2 dana pred Halidovu smrt su ga posjetili… Pjevačev vozač otkrio!

Ekipa Telegrafa posetila je Sezimovac, mesto u kojem je Halid Bešlić izgradio pumpu i motel, a njegov najbliži prijatelji vozač koji se od njega nije odvajao poslednjih 20 godina, Vlado, rasplakao se pred našim kamerama i otkrio kako su izgledali pevačevi poslednji dani.

U mirnom mestu Sezimovac, koje se nalazi u blizini Sarajeva, odigrala se priča prepuna emocija, setnih uspomena i dubokog poštovanja prema čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag — Halidu Bešliću, legendarnom pevaču i humanisti. Ekipa novinara posetila je ovo mesto gde se nalazi pumpa i motel koje je Halid izgradio, a tamo ih je dočekao njegov dugogodišnji prijatelj i vozač Vlado, čovek koji je gotovo dve decenije proveo uz njega, delio s njim putovanja, radost, tugu i svakodnevicu.

Kroz suze i lom u glasu, Vlado je otkrio ne samo kako su izgledali Halidovi poslednji dani, već i dubinu njihovog prijateljstva, veličinu pevačeve duše i način na koji je živio jednostavno, ali ostavljao dubok trag gde god bi se pojavio.

Prijateljstvo koje je trajalo više od dve decenije

Na početku razgovora, Vlado je jedva uspevao da govori. Emocije su ga preplavile dok je pokušavao da opiše koliko mu je teško da se pomiri sa gubitkom prijatelja.
„Ne znam odakle da krenem“, rekao je kroz suze. „Činjenica da ga nema, još uvek ne dopire do mene.“

Njihovo prijateljstvo nije bilo samo kolegijalno, već gotovo bratsko. Više od 20 godina Vlado je bio uz Halida, dan i noć, kao njegov vozač, pomoćnik i saputnik.
Kako kaže, njih dvojica su živeli gotovo u istom ritmu – disali zajedno, putovali, radili i odmarali zajedno.

Njihova bliskost počela je nakon Halidove teške saobraćajne nesreće pre skoro dve decenije. Tada je Vlado, slobodan od obaveza, odlučio da mu pomogne tokom oporavka. Iz te geste rodilo se prijateljstvo koje više nikada nije prekinuto.
Od tog trenutka, kako kaže, „nismo se razdvajali nijednog dana“.

Ličnost ispunjena dobrotom i iskrenošću

Vlado opisuje Halida kao čoveka bez ijedne mrlje u duši – poštenog, iskrenog i duboko humanog.

„On ne da je bio dobar – bio je previše dobar. Kod njega nije postojala laž. Reč mu je bila svetinja.“

Prema njegovim rečima, Halid je bio čovek od poverenja. Ako je nešto obećao, to je bilo kao zapisano u kamenu. Takva čvrstina u karakteru, spojena s toplinom i razumevanjem, činila ga je izuzetno voljenim u svakom krugu ljudi.

Pored toga što je bio muzička legenda, Halid je bio poznat i kao veliki humanitarac, mada o tome retko govorio. Pomagao je brojnima — od dece bez roditelja do porodica pogođenih nevoljama — ali sve to u strogoj tajnosti.
Vlado je često bio njegov posrednik u tim delima:

• Kada je Halid želeo da pomogne nekome, a nije hteo da se eksponira, slao bi Vladu da obavi sve u njegovo ime.

• Nikada nije želeo da se o tome govori javno, jer je verovao da dobra dela ne traže svedoke.

• Uvek je bio spreman da „pokrene nešto“ kad god bi čuo da nekome treba pomoć.

Dobrotvor kroz dela, a ne kroz reči

Jedan od događaja koji je Vlado posebno izdvojio jeste poplava u Sezimovcu, kada je cela zajednica ostala bez krova nad glavom. Halid je tada pokazao svoju pravu veličinu.
Čim je čuo za tragediju, iako je bio daleko, pozvao je svog poslovođu i naredio da motel otvori vrata za sve pogođene:

„Smeštaj narod koliko god može da stane.“

Bez medijske pompe, bez kamera, samo tiho delo čoveka velikog srca.
Vlado dodaje da je i Halidov sin Dino nasledio očevu dobrotu, iako je skromno isticao da je njegov otac „bio i ostao ispred svih“.

Halidova ljubav prema rodnom kraju

Pevač je poslednjih godina sve više vremena provodio na Romaniji, u svom rodnom selu Vrapci. To mesto mu je, kako kaže Vlado, donosilo poseban mir.
Uvek je s radošću dolazio, oblačio trenerku i patike i odlazio da obilazi svoje njive i ovce, sadeći voće i uređujući imanje.
Govorio je kako želi da njegovo imanje „bude lepše od sarajevskog parka“.

Ta jednostavnost, prirodnost i ljubav prema korenima, činile su ga posebnim čovekom – umetnikom koji nikada nije zaboravio odakle potiče.

Teški dani i borba s bolešću

Kada se osvrće na poslednje mesece Halidovog života, Vlado jedva nalazi reči.
Halid je, kaže, ležao 45 dana pre nego što je preminuo, što je za njega bilo posebno teško jer je bio čovek koji nije mogao da miruje.

Bolest se javila iznenada. Sve je počelo kada su se Halid i supruga Sejda vraćali s mora gde su proveli mesec dana. Vlado ih je vozio nazad, ali je odmah osetio da „nešto nije u redu“.

Tokom puta niko nije imao apetita, a atmosfera je bila teška i napeta. Ubrzo po povratku u Sarajevo, Halid je održao svoj poslednji koncert u Banjaluci. Tog dana je već bio slab, primio je infuziju kako bi se oporavio dovoljno da nastupi.
Ipak, insistirao je da održi koncert:

„Moram, Vlado. Moram da ispoštujem ljude. Preko 15.000 karata je prodato.“

To pokazuje njegovu posvećenost publici i osećaj odgovornosti — čak i kada mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno.

Nakon koncerta, otišao je na pregled u Zagreb, gde su lekari ustanovili da je bolest napredovala. Dijagnoza mu nije odmah saopštena; u početku su o svemu znali samo najbliži članovi porodice.
Međutim, kako se njegovo stanje pogoršavalo, sam je počeo da shvata istinu. Kada je na ogledalu primetio da mu je koža poprimila žućkastu nijansu, upitao je sina: „Šta mi je ovo?“
Tada mu je Dino, slomljen, morao reći istinu.

Poslednji susreti i emotivni rastanci

U danima pred smrt, Halid je dobijao posete najbližih prijatelja i komšija iz rodnog sela.
Dva dana pre nego što je preminuo, njegovi meštani doneli su mu tri simbolična poklona:

• krušku o kojoj je često pričao,

• vunene čarape od domaće vune,

• i belog luka koji je redovno jeo.

Susret je bio dirljiv, ali niko nije pomenuo bolest. Razgovarali su o selu, porodici i starim vremenima.
Halid je tada, kako Vlado kaže, bio miran i staložen, svestan svega, ali dostojanstven do samog kraja.

Samo dva dana kasnije, ugasio se njegov život.
Vlado se prisetio trenutka kada je shvatio da se desilo najgore: „Pokušao sam da ga pozovem, ali mu telefon više nije radio. Tada sam znao da je otišao.“

Tuga koja ne prolazi

Vlado priznaje da mu je sada teže nego ikad. „Svaki dan mi je gore nego juče“, kaže on.
Bio je deo Halidovog svakodnevnog života — zajedno su putovali, radili, gradili uspomene. Kaže da su „uništili šest novih džipova“ tokom godina, što pokazuje koliko su neprestano bili u pokretu.

Danas, kada obiđe pumpu i motel koje je Halid izgradio, vidi pustoš.
Pumpa je izdata, ali motel je i dalje u vlasništvu porodice, namenjen prijateljima i bližnjima, kao tihi spomenik na vreme koje je prošlo.

Sejda – hrabra supruga u istoj borbi

Posebno potresan deo priče odnosi se na Halidovu suprugu Sejdu, koja se i sama bori sa teškom bolešću.
Ležala je u bolnici u sobi do njegove, što je, kako Vlado kaže, „nezapamćeno – dvoje supružnika na Onkologiji, jedno do drugog, u najtežim trenucima života“.

Iako je i sama bila teško bolesna, Sejda je pokazala neverovatnu snagu i dostojanstvo.
Njihova ljubav, opisana kao epska, bila je toliko duboka da, prema Vladinim rečima, „može da se napiše knjiga o njima“.

Priča o Halidu Bešliću nije samo priča o poznatom muzičaru, već o čoveku koji je živeo s poštenjem, ljubavlju i iskrenošću.
Njegov život svedoči o tome da slava ne mora da znači udaljenost od ljudi, već može da bude most ka pomaganju drugima, širenju dobrote i ostavljanju traga koji ne bledi.

Kroz reči njegovog prijatelja Vlade, otkrivamo Halida kao simbol ljudskosti, kao čoveka koji je u tišini pomagao, radovao se sitnicama, voleo prirodu, i — što je najvažnije — nikada nije prestao da bude jedan od nas.

Njegova smrt nije kraj priče, već podsećanje da dobrota i iskrenost ne umiru.
Sezimovac, sa svojom pumpom i motelom, danas je tih, ali svaka cigla tog mesta i svako stablo koje je Halid posadio nosi uspomenu na njega — na čoveka koji je znao kako da voli, daje i ostane veran sebi do poslednjeg dana.