Potresna ispovest Amine Imamović, devojke iz Jablanice koja je tokom poplava izgubila devet članova porodice. Godinu dana kasnije, priseća se kobne noći i otkriva kako uspeva da nastavi život uz amanet svojih najmilijih.

Tragedije koje ostavljaju neizbrisive ožiljke u životima pojedinaca često postanu i kolektivno pamćenje čitave zajednice. Takva je i priča iz Donje Jablanice, gde su pre godinu dana bujične poplave i klizišta odnela 19 života. Među njima i devet članova porodice mlade Amine Imamović.

Ona je tada imala samo 21 godinu, a u jednoj noći izgubila je gotovo celu porodicu: tetka i tetku, njihovog sina i snahu, amidžu i strinu sa dvoje dece, te zeta svoje sestrične. Ostala je sa roditeljima i sa sećanjima koja bole, ali i obavezuju da nastavi dalje.

Njena priča nije samo svedočanstvo o ličnom gubitku, već i priča o snazi, istrajnosti i veri da život, iako slomljen, mora da ide napred.

Noć koja je promenila sve

Amina se i danas jasno seća kobne noći. Sedela je za stolom, učila do kasno u noć, dok je njihov pas uporno lajao. “Izašla sam napolje i videla da ga voda nosi. Uvela sam ga u hodnik, ali on je počeo da grebe i trči kroz kuću. Tada sam primetila blato i probudila roditelje. Tek tada smo shvatili da smo u velikoj opasnosti.”

U početku, niko od njih nije slutio razmere katastrofe. Kuće još nisu bile srušene, štale su delovale bezbedno, ali onda se pred njima ukazala zastrašujuća slika – bujica koja je nosila kamenje, toliko gusto da je izgledalo kao da je napolju pao sneg.

Za samo nekoliko sati, poplava je odnela 19 meštana Donje Jablanice. Amina je izgubila devetoro najbližih.

Gubitak koji ne može da stane u reči

“Izgubila sam mnogo članova porodice, ali srećna sam što su mi roditelji ostali živi”, priznaje Amina.

Njeni najmiliji – tetka, tetak, amidža, strina, deca, rođaci – svi su nestali u bujici. Ostao je samo Edi Tufek, jedini preživeli iz te grane porodice. Amina ga danas vidi kao čudo i znak da život ipak pronalazi put, čak i u najmračnijim trenucima.

Godinu dana kasnije – život uz amanet

Danas, godinu dana kasnije, Amina se bori da pronađe snagu. Svaki dan je podseća na ono što je izgubila, ali i na ono što mora da čuva.

“Morala sam da prihvatim da ih više nema. Kada mi je najteže, odem na mezarje i ispričam se s njima. Tada mi se čini kao da su još uvek živi… To mi olakša bol.”

Ove reči otkrivaju njen način da preživi – razgovor sa onima kojih više nema, kao da su i dalje deo njenog života.

Snaga u amanetu i rečima

Ono što Aminu pokreće jesu uspomene i poruke njenih najmilijih. Roditelji su je učili da mora biti jaka, a tetka joj je davno rekla rečenicu koja joj je postala životni moto:

“Minčice, šta god da se desi, uvek moraš biti ponosna i sređena, da niko ne vidi tvoju bol.”

Te reči Amina nosi kao amanet. One su postale oslonac u svakodnevici, način da u trenucima slabosti pronađe snagu.

Život van porodične kuće

Iako više ne živi u porodičnoj kući, redovno odlazi, obilazi životinje i brine o domaćinstvu. Smatra da je to dužnost, ostavljena amanet porodici.

U tim posetama prepoznaje delić svoje prošlosti, a kroz brigu o domaćinstvu održava vezu sa onima kojih više nema.

Ogorčenost zbog odnosa države

Pored lične borbe, Amina otvoreno govori o svom nezadovoljstvu odnosom države prema tragediji.

“Država nikako da opravda svoje plate i funkcije. Ne verujem da će nešto pokrenuti. Ne znam koje čudo bi moralo da se desi da se probude i vide stvarno stanje u zemlji, a ne samo da sede i piju kafe.”

Ove reči odražavaju razočaranje i osećaj napuštenosti koje osećaju mnogi građani pogođeni prirodnim nesrećama. Za Aminu, to je dodatna rana – jer osim što se bori sa sopstvenim bolom, svesna je da sistem nije spreman da zaštiti svoje ljude.

Zajednica pamti

U Donjoj Jablanici se sutra obeležava godišnjica tragedije. Program organizuju Opština, Islamska zajednica i sami meštani. Za Aminu i druge preživele, to je način da se očuva uspomena na najmilije, da se pokaže da nisu zaboravljeni.

Takvi događaji imaju i širu simboliku – oni podsećaju na ljudsku ranjivost, ali i na snagu zajednice da u najtežim trenucima ostane povezana.

Priča Amine Imamović iz Donje Jablanice je priča o gubitku, ali i o hrabrosti. U jednoj noći ostala je bez devet članova porodice, ali je pronašla snagu da nastavi život. Njena snaga dolazi iz sećanja, amaneta i poruka svojih najmilijih, koje su je učile da bude ponosna i hrabra, bez obzira na bol.

Ona je danas simbol otpora i istrajnosti. Njena priča svedoči da čak i kada život donese nezamisliv gubitak, ljubav i uspomene mogu postati izvor snage.

Istovremeno, Aminina ogorčenost prema državi otvara i pitanje – da li društvo uopšte ume da zaštiti svoje građane i da na njihove tragedije odgovori saosećajno i odgovorno?

Sećanje na 19 stradalih iz Donje Jablanice, među kojima i devetoro iz Aminine porodice, ostaje trajno urezano u pamćenje. A njena priča postaje svedočanstvo da život, ma koliko bio težak, ipak mora da ide dalje – u ime onih koji više nisu tu, ali i u ime onih koji ostaju.