U današnjem članku prisećamo se jedne dirljive priče o sećanju i zahvalnosti koju je podelila glumica Sloboda Mićalović na svom Instagram profilu. Sloboda je poznata po tome što redovno deli sa svojim pratiocima trenutke iz svog života, bilo da su to radosni ili teški trenuci, a ovaj put njena objava nosi posebno emotivan ton.
Kada uspomena govori više od hiljadu reči
U svetu u kome slike na društvenim mrežama često prikazuju samo spoljašnju lepotu i površne trenutke, postoje objave koje zastanu vreme i u tišini progovore mnogo više. Jednu takvu objavu nedavno je podelila glumica Sloboda Mićalović, odajući počast čoveku koji je bio mnogo više od profesora – bio je njen mentor, oslonac, vodič i umetnički osvetljivač puta. Na fotografiji koju je objavila, skromno, ali snažno, stoji natpis: „Naš anđeo, Bajca“, uz emotikon sklopljenih ruku – znak zahvalnosti, molitve, tihe tuge.
Iza tih nekoliko reči krije se čitav svet sećanja, emocija i poštovanja prema Predragu Bajčetiću, velikanu dramske umetnosti i nenadmašnom pedagogu, čija ostavština i danas živi kroz dela i srca njegovih učenika.
Profesor, umetnik, stub podrške – ko je bio Predrag Bajčetić
Predrag Bajčetić bio je više od akademskog mentora – bio je umetnik koji je disao pozorište, profesor koji je znao kako da iz učenika izvuče ono najdublje i najiskrenije. Kao redovni profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, oblikovao je generacije mladih glumaca i glumica, pružajući im ne samo znanje, već i vero u sebe.
Njegova smrt, 30. maja 2018. godine, ostavila je prazninu koju nije lako popuniti. Ipak, ono što ostaje jeste nasleđe koje traje, pretočeno u uloge, scene, aplauze – ali pre svega, u uspomene i zahvalnost njegovih učenika.
Impresivan spisak umetnika koje je oblikovao
Kroz Bajčetićevu klasu prošli su neki od najznačajnijih izvođača savremenog srpskog glumišta. Među njima su:
-
Gorica Popović
-
Ljiljana Dragutinović
-
Zlata Numanagić
-
Branko Jerinić
-
Katarina Radivojević
-
Sloboda Mićalović
Ali tu lista ne staje. Njegov pedagoški uticaj protegao se i na imena kao što su:
-
Elizabeta Đorevska
-
Katarina Žutić
-
Bojana Maljević
-
Voja Brajović
-
Anita Mančić
-
Nikola Kojo
-
Rastko Lupulović
-
Seka Sablić
-
Petar Kralj
Svako od njih, bez izuzetka, nosi deo njegove energije, njegove mudrosti i umetničke preciznosti. Nisu to samo učenici – to su naslednici duhovnog i umetničkog nasleđa koje je Bajčetić pažljivo i predano gradio decenijama.
Sećanje koje govori više od reči
Sloboda Mićalović nije pokušavala da napiše dugačak govor. Nije upotrebila patetične rečenice. Umesto toga, izabrala je jednostavne reči koje paraju tišinu. “Naš anđeo, Bajca” – kratko, ali sa dubinom koju može razumeti svako ko je imao pravog mentora u životu.
U toj rečenici sadržana je čitava paleta emocija: tuga, zahvalnost, poštovanje, ljubav i praznina koja ostaje kada neko drag zauvek ode. Njena objava je podsetnik koliko je teško nastaviti dalje kada nestane stub na koji si se oslanjao, ali i koliko je važno negovati sećanje na one koji su nas oblikovali.
Mentori – nevidljivi junaci umetnosti
Umetnost je često svet reflektora, ali iza svake zvezde stoji senka onoga koji je pomogao da svetlost zablista. Mentori poput Bajčetića retko traže priznanja. Njihova satisfakcija je u tome da vide kako njihovi studenti postaju samostalni umetnici sa sopstvenim glasom. A takvi mentori su dragoceni – ne samo u glumi, već u svakom segmentu života.
Uloga profesora na akademiji glume nije samo da nauči tehniku – on mora da razume dušu umetnika u razvoju, da vodi, ali i pusti kada treba, da gura, ali i uteši. Predrag Bajčetić je to znao.
Zahvalnost kao trajna vrednost
Slobodina objava podseća na nešto što se često zaboravlja u brzom svetu umetnosti i uspeha – važnost zahvalnosti. Ne samo zahvalnosti prema onima koji su nas podržavali, već i prema samom putu kojim smo prošli, sa svim usponima i padovima. U tom svetlu, ovakve objave nisu samo lične – one su kulturni čin, podsetnik društvu da cenimo one koji su nas gradili.
Takođe, ovakvi trenuci spajaju generacije umetnika – starije, koje se sećaju Bajčetića lično, i mlađe, koje tek treba da saznaju za njegovo delo. Upravo zato, ovakva sećanja nisu samo privatna stvar – ona su javni čin čuvanja kulturne baštine.
Sećanje koje traje
Priče o velikim umetnicima često se pišu kroz nagrade i slavne uloge, ali prava veličina čoveka vidi se u načinu na koji se o njemu govori godinama nakon njegove smrti. U slučaju Predraga Bajčetića, ta sećanja ne blede – naprotiv, postaju dublja.
Sloboda Mićalović, ovom jednostavnom, a dirljivom objavom, nije samo evocirala uspomenu – ona je obnovila vezu između umetnosti i ljudskosti. Pokazala je da umetnici ne zaboravljaju svoje korene, da se ne odriču svojih mentora, i da im, čak i kada više nisu tu, ostaju večno zahvalni.
Jer, neki ljudi ne umiru u tišini. Oni nastavljaju da žive u replikama, gestovima, pogledima svojih učenika. A Predrag Bajčetić će, bez sumnje, ostati živ dokle god postoji srpska gluma koja nosi njegov potpis.
