Rat u Bosni i Hercegovini, koji je izbio početkom devedesetih godina, ostavio je duboke ožiljke na svim stranama. U zemlji u kojoj su ljudi vekovima živeli zajedno, rat je podelio porodice, susede, prijatelje.

Kada govorimo o ratu, obično u prvi plan izbijaju slike razaranja, gubitaka i patnje. Ljudi ostaju bez domova, porodica i sigurnosti, a nade u bolje sutra deluju kao nedostižan san. Međutim, u samom srcu tih najmračnijih trenutaka rađaju se i priče koje vraćaju veru u ljudskost. Upravo tada se pokaže koliko su međuljudski odnosi važni i kako pravo prijateljstvo ne poznaje granice ni vere, ni nacije, ni politike.

Jedna takva priča je i ona o Ljubi, Srbinu iz okoline Doboja, i njegovom prijatelju i komšiji Hasanu, muslimanu. Njihova priča prevazilazi okvir običnog susedskog odnosa i postaje simbol toga da ljudskost uvek može biti jača od mržnje i podele.

Detinjstvo i zajednički život pre rata

Ljubo i Hasan odrasli su u istom selu. Još od ranih dana delili su školsku klupu, igrali fudbal na seoskoj livadi i pomagali svojim porodicama u svakodnevnim poslovima. Njihovo prijateljstvo nastavilo se i kasnije, kada su obojica zasnovali svoje porodice.

Živeli su u kućama koje su se nalazile jedna blizu druge. Svakodnevno su se okupljali na klupi ispred Hasanove kuće, gde bi razgovarali o životu, poslu, deci i malim brigama koje su činile svakodnevicu. To prijateljstvo bilo je slika onoga što je Bosna nekada predstavljala – zemlju različitosti, gde su ljudi različitih vera i nacija mogli da žive zajedno u slozi i poštovanju.

U tim mirnim vremenima, Ljubo i Hasan nisu razmišljali o tome šta ih razlikuje. Njihova bliskost bila je prirodna, zasnovana na iskrenom poverenju i međusobnoj podršci.

Dolazak rata – iskušenje prijateljstva

Sa izbijanjem rata, sve se promenilo. Ljubo, poput mnogih drugih Srba iz tog kraja, našao se u strahu i neizvesnosti. Pitanja su se gomilala: Kuda otići? Kome verovati? Kako zaštititi porodicu?

U tim trenucima, kada je poverenje bilo najskuplja valuta, Hasan je pokazao šta znači prava ljudskost. Otvorio je vrata svoje kuće i rekao rečenicu koja je ostala zauvek urezana u Ljubino sećanje:

„Ti si moj brat, a brat se ne ostavlja u nevolji.“

Isprva, Ljubo je odbijao da prihvati tu ponudu. Plašio se da će time ugroziti Hasana i njegovu porodicu. Ali kako su dani prolazili, postalo je jasno da izbora nema. Ljubo, njegova supruga i deca preselili su se kod Hasana, i od tada su dve porodice delile isti krov.

Život pod istim krovom

Meseci su prolazili u ratnom haosu. Hrane je bilo malo, ali ono što su imali – delili su.

• Deca su se igrala zajedno, iako su detonacije odjekivale u daljini.

• Noći su provodili u podrumu, slušajući eksplozije i nadajući se da će dočekati novo jutro.

• Danju su pomagali jedni drugima, obavljajući kućne poslove, čuvajući decu i održavajući osećaj zajedništva.

Hasan je neretko ostajao budan celu noć, pazeći da niko ne upadne u selo. Njegova hrabrost i nesebičnost učinili su da Ljubina porodica preživi ono što su mnogi drugi izgubili.

U vremenima kada je ljudskost bila retkost, Hasan ju je pokazivao svakim svojim postupkom.

Rastanak i bolna vest

Kada je rat počeo da jenjava, Ljubo je odlučio da sa porodicom ode u Novi Sad, u nadi da će tamo pronaći mir i novu šansu za život. Dan rastanka bio je emotivan. Zagrlili su se kao prava braća, razmenjujući obećanja da će se ponovo videti.

Ljubo je kroz suze rekao:
„Nikada neću zaboraviti šta si učinio za mene.“

Hasan mu je uzvratio:
„Srest ćemo se opet, brate.“

Međutim, sudbina je htela drugačije. Nedugo nakon što se Ljubo preselio, stigla je strašna vest: Hasan je poginuo, pogođen zalutalim metkom dok je pomagao starijoj komšinici da donese drva. Ta tragedija bila je udarac koji je Ljubo jedva podneo. Čovek koji je spasao njegov život izgubio je sopstveni na najbesmisleniji način.

Život posle rata i trajna zahvalnost

U Novom Sadu, Ljubina porodica je polako gradila novi život. Deca su odrasla, a danas se po dvorištu igraju unuci. Ipak, Ljubino srce ostalo je vezano za selo i za prijatelja koga je izgubio.

Svake godine, na dan Hasanove smrti, Ljubo upali sveću i pomoli se. Za njega, Hasan nije bio samo komšija, već brat po srcu.

Često ponavlja:
„Da nije njega bilo, možda danas ne bih bio živ. On je pokazao šta znači biti čovek, i to ću prenositi svojoj deci i unucima dok sam živ.“

Priča o Ljubi i Hasanu nije samo lična ispovest o prijateljstvu. To je podsetnik svima nama da ni u najmračnijim vremenima ljudskost ne sme nestati.

Njihovo prijateljstvo, koje je preživelo ratne oluje i prevazišlo sve razlike, dokaz je da prava bliskost ne poznaje granice.

Ova priča pokazuje:

• da su ljubav i prijateljstvo najjače sile koje nadjačavaju mržnju,

• da čovekoljublje može da pobedi i ratne strahote,

• i da su svetle tačke ljudskosti uvek prisutne, čak i onda kada deluje da je sve izgubljeno.

Na kraju, sećanje na Hasana živi kroz Ljubine reči i kroz život njegove porodice. To je večni dokaz da ono što činimo za druge nikada ne nestaje – ostaje zapisano u srcima i sećanjima, prenosi se kroz generacije i postaje večna lekcija ljudskosti.