Kada voljena osoba umre, u domu ostaju stvari koje je koristila i nosila – odeća, obuća, lični predmeti.

Predmeti pokojnika kao most između živih i mrtvih

Smrt, kao neizbežna granica ljudskog postojanja, oduvek je budila strah, ali i duboko poštovanje. Kada neko drag napusti ovaj svet, za porodicu i prijatelje ne ostaje samo uspomena u srcima, već i predmeti – odeća, obuća, lične sitnice koje su nekada činile svakodnevni život preminule osobe. Upravo ti predmeti često postaju najveća dilema porodice: šta učiniti s njima? Da li ih čuvati, uništiti ili pokloniti?

Srpska tradicija kroz vekove razvila je različite običaje, od spaljivanja garderobe do njenog poklanjanja siromašnima. Svaki od ovih običaja ima svoje značenje, ukorenjeno u mešavini pravoslavne vere, narodnih verovanja i kulturnih shvatanja.

Verovanje u „trag“ garderobe pokojnika

Početkom 20. veka u nekim delovima Srbije postojalo je verovanje da odeća pokojnika nosi njegov „trag“, odnosno energiju života i smrti. Smatralo se da, ako odeća ostane u kući, ona može zadržati „hladnu senku“ smrti i time doneti nesreću ili bolest članovima domaćinstva.

Zato su porodice često pribegavale spaljivanju odeće i obuće, a ponekad i lomljenju predmeta koje je pokojnik koristio. Ovaj čin simbolično je predstavljao prekid veze između sveta živih i mrtvih, oslobađanje kuće od „energije smrti“.

Iako ovo verovanje danas zvuči arhaično, ono otkriva duboko ukorenjen ljudski strah od nevidljivog i želju da se zaštiti dom i porodica od onoga što dolazi s one strane.

Čuvanje predmeta kao uspomena

S druge strane, u mnogim krajevima Srbije postojala je i praksa čuvanja garderobe i predmeta pokojnika. Posebno kada je reč o mladim osobama – deci, devojkama i mladićima – njihove stvari su ostajale u sobama, koje su pretvarane u spomen-sobe.

Te sobe postajale su mesto gde porodica dolazi da se seća, da razgovara s uspomenama i da se poveže sa preminulim. Odeća tada nije bila shvaćena kao nosilac „tragova smrti“, već kao poslednji dodir sa voljenom osobom.

U ovom običaju ogleda se duboka ljudska potreba da zadržimo deo voljene osobe uz sebe, da ne zaboravimo njen miris, boje koje je volela, predmete koje je koristila.

Poklanjanje stvari pokojnika

Najrasprostranjeniji običaj u novije vreme postalo je poklanjanje odeće i obuće siromašnima. Ovaj čin se smatrao i molitvom i dobrim delom u ime preminule osobe.

Dajući stvari drugima, porodica simbolično „nastavlja život“ pokojnika – njegova odeća nastavlja da greje, da pomaže, da koristi. Na taj način, smrt se preobražava u dobro delo i znak milosrđa.

Poklanjanje stvari često je praćeno rečima molitve: „Neka mu/joj Bog primi dušu, a ovo dobro delo neka se upiše u večnost.“

Stav crkve

Pravoslavna crkva nema strogo propisan običaj šta činiti sa stvarima pokojnika. Ipak, većina sveštenika podstiče da se stvari poklone onima kojima su potrebne, jer to predstavlja delo milosrđa i ljubavi.

Crkva, međutim, ne zabranjuje da porodica zadrži stvari kao uspomenu. Naprotiv, smatra se da to može biti lekovit gest za proces žaljenja, jer fizički predmet pomaže u čuvanju sećanja.

Sujeverja i narodna verovanja

Jedno od najpoznatijih narodnih verovanja jeste da se stvari pokojnika ne bi trebalo dirati do isteka 40 dana.

Veruje se da duša boravi na ovom svetu četrdeset dana nakon smrti, i da bi bilo nepristojno ili opasno uklanjati njegove predmete pre nego što duša pronađe svoj mir.

Ovo verovanje, iako nije crkveno, duboko je ukorenjeno i mnoge porodice ga poštuju kao znak poštovanja i pijeteta.

Savremeni običaji

U današnje vreme, praksa je raznovrsna:

• neke porodice poklanjaju stvari,

• druge ih čuvaju kao uspomenu,

• a ponegde se i dalje praktikuje spaljivanje, iako retko.

Savremeni pristup naglašava humanost i solidarnost – pomaganje onima kojima je najteže, u ime pokojnika. Na taj način, smrt postaje prilika da se učini dobro delo, a uspomena na preminulog čuva se kroz čin dobrote.

Ljubav i poštovanje kao zajednička nit

Bez obzira na to da li se stvari pokojnika spaljuju, čuvaju ili poklanjaju, u srži svakog običaja nalazi se ljubav i poštovanje prema preminulom.

Predmeti pokojnika nisu samo materijalne stvari – oni su most između prošlosti i sadašnjosti, između živih i mrtvih. Oni nas uče da žalovanje nije samo tuga, već i prilika za činjenje dobrih dela, za sećanje i zahvalnost.

Savremeno društvo, vođeno hrišćanskim učenjem i potrebom za humanim gestovima, sve više naginje ka poklanjanju stvari. Na taj način, život pokojnika se produžava kroz dobrotu i dela koja ostaju iza njega.

Konačna poruka glasi: nije važno šta radimo sa stvarima, već sa koliko ljubavi i poštovanja to činimo.