Blizu 900 djece bez roditeljskog staranja trenutno odrasta u različitim oblicima sistema javne brige na području Federacije BiH. U prosjeku, njih oko 50 godišnje napušta taj sistem, suočavajući se s izazovima samostalnog života.
Kada sistem prestane biti dom – šta dalje?
U Bosni i Hercegovini, stotine mladih ljudi odrastaju bez roditeljskog staranja, pod zaštitom javnog sistema brige. Međutim, njihov život postaje naročito izazovan kada navrše punoletstvo i moraju se suočiti sa svetom odraslih bez sigurnosne mreže porodice. Napustiti dom, ma koliko bio institucionalan, znači krenuti putem neizvjesnosti, ali i nade.
Na području Federacije BiH, trenutno oko 900 djece živi u različitim oblicima alternativne brige – od domova za djecu bez roditelja do hraniteljskih porodica. Svake godine, otprilike 50 mladih napušta sistem, često bez dovoljno znanja, resursa i podrške za samostalan život. Ovo je priča o tom prelazu – ali i o hrabrosti, podršci i promjenama koje daju nadu.
Priče pojedinaca i sistemski odgovori
Iz Doma u stvarnost: Suadova priča
Jedan od onih koji su prošli taj put je Suad Haljković, mladić koji je skoro ceo svoj život proveo u Dječijem domu u Mostaru. Tamo je stigao kao četvorogodišnjak i ostao punih 18 godina. Iako su godine bile ispunjene raznim emocijama, on svoje iskustvo pamti kao pozitivno i izgrađujuće.
„Naučio sam kako kroz život ići“, kaže Suad. „Stekao sam navike, naučio da kuvam, planiram budžet, donosim odluke. Mislim da sam izrastao u kvalitetnu osobu, spremnu za ono što dolazi.“
Danas, Suad ima 22 godine i studira na Nastavničkom fakultetu, smer sport i zdravlje. Iako ima pravo da ostane u Domu do kraja godine, odlučio je da ranije započne proces osamostaljenja. Radi kao fitnes trener, ima planove za stanovanje i život. Razmišlja da deli kiriju sa prijateljem, takođe bivšim korisnikom sistema.
„Moja volja je da nastavim dalje. Završavam treću godinu studija, radim, i mislim da mogu da stanem na svoje noge.“
I sam korisnik, i borac za druge
Osim što se osamostaljuje, Suad je i član udruženja Juventus, kroz koje se zalaže za bolji položaj mladih koji izlaze iz sistema. Kroz projekt „Korak“ u kojem učestvuje zajedno sa organizacijama civilnog društva i institucijama, pokušava olakšati tranziciju drugima.
„Meni lično nedostaje podrška. Ali važno mi je da buduće generacije dobiju ono što meni sada nedostaje – vetar u leđa.“
Njegove reči osvetljavaju ključni problem – mladi poput njega često se suočavaju sa osamostaljenjem bez ikakvog sistema koji ih prati, finansijski ili emocionalno. Zato projekti kao što je Korak, koje implementira Catholic Relief Services (CRS), imaju višestruki značaj.
Sistemski odgovor: CRS i mjere podrške
U saradnji sa više aktera, CRS je razvio sveobuhvatan pristup pomoći mladima koji napuštaju sistem javne brige. Cilj je da svako dijete koje izađe iz doma ne ostane prepušteno samo sebi, već da ima pristup zaposlenju, stanovanju i podršci u prvim godinama samostalnog života.
U okviru projekta, razvijene su sledeće četiri ključne komponente pomoći:
-
Priprema za izlazak iz sistema brige
-
Edukacija mladih o svakodnevnim životnim veštinama
-
Psihološka podrška i mentorstvo
-
-
Rešavanje stambenog pitanja
-
Pomoć u nalaženju privremenog ili trajnog stanovanja
-
Mogućnost subvencionisanja stanarine
-
-
Podrška u zapošljavanju
-
Obuke i povezivanje sa poslodavcima
-
Savetovanje u vezi sa izborom karijere i radnim pravima
-
-
Nastavak podrške nakon izlaska
-
Praćenje napretka
-
Mreža podrške i savjetnika za životne izazove
-
„Smatrali smo da mlada osoba treba biti podržana i nakon što napusti sistem – jer završetak srednje škole ili fakulteta nije kraj borbe, već početak.“, objašnjava Đenana Mekić, projekt menadžerica CRS-a.
Kroz inicijativu je formirano 10 radnih grupa, po jedan za svaki kanton u Federaciji BiH. One su zadužene da, u saradnji sa lokalnim vlastima i organizacijama, implementiraju i prate efikasnost predloženih mera.
Pravo na novi početak
Izlazak iz sistema javne brige ne bi smeo značiti početak izolacije i borbe sa siromaštvom, već pravo na novi početak. Mladi koji su prošli kroz institucionalni sistem najčešće nisu imali priliku za klasično porodično odrastanje, ali to ne znači da treba da budu zaboravljeni kada navrše punoletstvo.
Ova inicijativa pokazuje da je moguće izgraditi održiv sistem tranzicije, u kojem svaki mladi čovek dobija:
-
praktičnu podršku
-
psihološko osnaživanje
-
sigurno mesto za život
-
pristup obrazovanju i radu
U tom procesu, glasovi poput Suadovog su izuzetno važni – jer dolaze iz iskustva, iskreni su i ukazuju na realne potrebe.
„Ja sam sada sam. Ali možda naredna generacija to ne bude. Ako ništa drugo, za njih ću da govorim, da tražim, da pomažem.“ – riječi koje nisu samo lično svjedočanstvo, već i poziv na akciju.
Jer, kao društvo, dugujemo im podršku da ne odrastu samo institucionalno – već i ljudski, dostojanstveno i ravnopravno.
