Iako se suočavao sa teškim zdravstvenim problemima, pokazao je izuzetnu plemenitost i humanost.

Plemenitost iznad života: priča o Suadu Trboviću – Sulu

U savremenom društvu, gde se često naglašava individualizam i potraga za ličnim interesom, postoje retke priče koje snažno podsećaju na to šta znači biti čovek u najuzvišenijem smislu te reči. Jedna od takvih priča dolazi iz Priboja i vezana je za Suada Trbovića, u narodu poznatijeg kao Sule.

Ovaj čovek, iako teško bolestan i suočen sa neizvesnošću zbog ozbiljnog oštećenja jetre, pokazao je nesvakidašnju plemenitost i humanost. Njegova odluka da se odrekne transplantacije jetre i ustupi je mlađem pacijentu ostaje primer kakav se retko viđa, čak i u pričama o najvećim humanim gestovima.

U nastavku sledi detaljno prepričana i proširena priča o njegovom životu, odluci koja je zadivila mnoge, ali i podršci koju je imao od svojih prijatelja i sugrađana.

Život i borba sa bolešću

Suad Trbović je bio čovek skromnog života. Njegovo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno — lekari su konstatovali da mu je jetra oštećena 100%, što znači da mu je transplantacija bila jedini izlaz iz sve teže zdravstvene situacije.

Uprkos takvoj dijagnozi, Sule nije gubio nadu, niti je želeo da posustane. Bio je na listi čekanja za transplantaciju jetre, nadajući se da će dobiti priliku za novi početak. U takvim okolnostima, većina ljudi prirodno bi se usredsredila na sopstveni spas. Međutim, njegova priča pokazuje potpuno drugačiji tok misli — tok koji je bio vođen idejom o dobroti i žrtvi za druge.

Presudan trenutak: prilika za transplantaciju

Došao je dan kada je Suad dobio poziv iz Beograda. Prebačen je u bolnicu sa nadom da će dobiti novi organ koji bi mu omogućio da nastavi život. Međutim, tamo ga je dočekala neočekivana vest: u istom trenutku postojao je mlađi pacijent u kritičnom stanju, kojem je transplantacija bila hitno potrebna.

U tom trenutku, Sule je pokazao ono što ga je izdvojilo od mnogih drugih. Bez dugog razmišljanja, sa mirnoćom i unutrašnjom snagom, rekao je:

„Neka bude njemu sa srećom, odradite njega.“

Time je praktično odustao od sopstvene šanse za život i ustupio svoje mesto nekome ko je imao više godina pred sobom. Njegovo obrazloženje bilo je jednostavno, ali duboko: smatrao je da je on već dovoljno živeo i da je pravednije da mlađi čovek dobije novu šansu.

Usamljen, ali ne i sam

Iako je živeo sam, Sule nikada nije bio potpuno usamljen. Njegova toplina i skromnost privlačile su ljude oko njega. Prijatelji, komšije i sugrađani pružali su mu podršku u najtežim trenucima, pokazujući da zajedništvo i solidarnost nisu nestali iz naših zajednica.

Posebno se izdvajaju porodice Cincović i Stanković, koje su bile uz njega u brojnim životnim situacijama. One su simbol toga kako prijateljstvo i komšijska bliskost mogu da zamene i porodicu kada je najpotrebnije.

Njegov blizak prijatelj, Dragoje Bojić, otišao je i korak dalje. Organizovao je humanitarnu akciju kako bi se obnovila Suleova kuća. Cilj akcije bio je da se obezbede osnovni uslovi za život: popravka krova, izgradnja kupatila i poboljšanje higijenskih uslova. Time je zajednica pokazala da ume da prepozna i vrednuje dobrotu jednog čoveka, vraćajući mu barem delić onoga što je on pružao drugima.

Šta nas uči Suleov gest?

Ova priča otvara brojna pitanja o vrednostima, etici i ljudskosti. Njegov izbor da se odrekne transplantacije, iako je bio u jednakoj meri ugrožen, govori o retkoj sposobnosti da se sopstvena patnja i život stave u drugi plan.

Evo nekoliko važnih pouka koje možemo izvući iz njegovog primera:

1. Život nije samo biološko trajanje, već i način na koji ga živimo i kakve odluke donosimo.

2. Prava hrabrost ogleda se u spremnosti da se pomogne drugima čak i kada smo sami u najvećoj nevolji.

3. Solidarnost i podrška zajednice imaju neprocenjivu vrednost. Da nije bilo ljudi oko njega, Sule bi bio sam u svojoj borbi, ali njihova pomoć pokazuje da dobri ljudi privlače dobrotu.

4. Njegova odluka pokazuje da nesebičnost ostaje trajna vrednost, nezavisno od vremena i društvenih okolnosti.

Humanost kao inspiracija

Suleov gest odjeknuo je među ljudima ne samo u Priboju, već i šire. Mnogi su u njegovoj odluci prepoznali ideal ljudske plemenitosti. To je ona vrsta priče koja nadahnjuje, podseća i vraća veru u ljude, naročito u vremenima kada su vesti često ispunjene negativnim sadržajem.

Njegova humanost može poslužiti kao primer ne samo pojedincima, već i institucijama. U društvima gde se često vodi borba za prevlast interesa, njegova žrtva pokazuje da pojedinac svojim delom može postati moralni stub i inspiracija za čitavu zajednicu.

Poruka koju ostavlja iza sebe

Suad Trbović možda više nije među živima, ali njegova priča živi. To nije priča samo o bolesti i smrti, već i o snazi ljudskog duha. Njegova rečenica „Neka bude njemu sa srećom“ ostaje zapamćena kao testament njegove nesebičnosti.

U vremenu kada mnogi gledaju samo sopstveni interes, njegova odluka pokazuje da postoje ljudi koji vrednuju tuđi život jednako ili čak više od sopstvenog. Upravo takve priče treba čuvati i prenositi dalje, jer one obogaćuju naše društvo i daju mu smisao.

Priča o Suadu Trboviću – Sulu nije obična vest o čoveku koji je izgubio život. To je priča o čoveku koji je odlučio da daruje život drugome, i time sebe upisao među retke primere istinske ljudske veličine.

Njegov čin ostaje podsećanje da:

• Humanost nema cenu.

• Dobrota ostaje zapamćena čak i kada nas više nema.

• Zajednica može biti oslonac svakome ko se nađe u nevolji.

Suad je pokazao da se veličina čoveka meri ne onim što poseduje, već onim što je spreman da da drugima. Njegova odluka da mladom čoveku omogući šansu za novi život učinila ga je večnim u sećanju svojih sugrađana i svih onih koji su čuli njegovu priču.

Na kraju, Sule nije otišao tiho. Otišao je ostavivši nam lekciju: da prava vrednost ljudskog postojanja leži u davanju i nesebičnosti. A takve lekcije, jednom izrečene, ne umiru nikada.