Uvod
Tragična smrt jednog sedamdesetčetvorogodišnjeg muškarca unutar zatvorskog sistema Srbije ponovo je otvorila pitanja o bezbednosti zatvorenika, nadzoru u kazneno-popravnim ustanovama, ali i o međuljudskim odnosima među zatvorenicima. Stanimir Brajković, muškarac u poznim godinama, izgubio je život u zatvoru Padinska Skela 4. februara 2024. godine. Optuženi za njegovo monstruozno prebijanje i kasnije smrt su Srećko Stefanović, Saša Stanković i Dalibor Petrović, trojica muškaraca koji su zajedno s njim boravili u istoj ćeliji zbog – što je posebno tragično – neplaćenih prekršajnih kazni.
U Višem sudu u Beogradu nedavno je počelo suđenje ovoj trojici optuženih, gde su svi negirali odgovornost za Brajkovićevu smrt, uz međusobna prebacivanja krivice i pominjanje još jednog lica – Nikole Lukića, koji nije optužen, ali se više puta pominje kao jedan od aktivnih učesnika u incidentima koji su prethodili smrti starca.
Razrada
Prvi sukobi i psihološki pritisci
Prema izjavama koje su optuženi dali u sudnici, sve je počelo kada su sredinom januara 2024. godine u ćeliju ušli Stanković i Petrović, čime se, kako tvrdi Stefanović, promenila atmosfera u ćeliji. Prva žrtva njihovog nervoznog ponašanja bio je upravo Brajković, koji se, kako kažu, nalazio u ćeliji već dan ranije. Neposredno nakon toga, u prostoriju ulazi i Nikola Lukić, za kog se tvrdi da je imao posebno agresivan stav prema starijem zatvoreniku.
Jedan od prvih incidenata koji je ukazivao na narušene odnose dogodio se zbog – kafe. Prema rečima Stefanovića, Stanimir je slučajno prosuo kafu koju je Lukić pripremio, na šta je ovaj reagovao tako što ga je šamarao, uhvatio za vrat i oborio na pod. Nakon toga, ostali zatvorenici su ih razdvojili, a Lukić je navodno molio da se incident ne prijavi nadzoru.
Fizičke povrede i eskalacija nasilja
U danima koji su usledili, stanje u ćeliji se dodatno pogoršavalo. Stanimir je imao otvorenu ranu na glavi, koju mu je, prema tvrdnjama Stefanovića, on sam zavijao. Iako mu je rečeno da je povreda rezultat pada, priča se ne uklapa sa čestim verbalnim i fizičkim sukobima među cimerima u ćeliji.
Sukobi su postajali sve brutalniji. Jedan od povoda bio je i pušenje. Kada je Brajković zapalio cigaretu, Petrović je, iritiran dimom, ušao u raspravu sa njim, koja je eskalirala do fizičkog obračuna. Još jedan konflikt dogodio se kada je starac nehotice udario Petrovića u preponu, posle čega je usledila serija udaraca i gurkanja.
Kasnije, došlo je i do fizičkog sukoba sa Stankovićem, nakon što je Brajković navodno šamarao njega, što je opet dovelo do agresivne reakcije. Stefanović tvrdi da je u svim tim situacijama pokušavao da razdvaja učesnike, ali i da je sa Brajkovićem uspostavio svojevrsni emotivni kontakt, jer je deda često plakao i pričao o tome kako su ga deca napustila i ostavila da trune u zatvoru.
Kulminacija i brutalno nasilje
Najdramatičniji deo iskaza ticao se večeri kada je došlo do fizičkog napada koji je najverovatnije i doveo do smrti Stanimira Brajkovića. U tom trenutku, navodi se da su Dalibor Petrović i Saša Stanković ušli u fizički sukob sa njim, koji je prvo uključivao udarce i skakanje po telu, a kasnije i teško zlostavljanje.
Prema Stefanovićevoj izjavi, u toj noći su:
-
Petrović i Stanković Stanimira udarali i skakali po njemu,
-
Lukić se takođe pridružio nasilju, udarajući ga nogama,
-
Stefanović tvrdi da je samo razdvajao i pokušavao da umiri situaciju,
-
Stanimir je navodno opsovao, na šta je i Stefanović reagovao sa tri šamara.
Najjeziviji trenutak celog iskaza odnosi se na situaciju kada je, nakon nove svađe, Dalibor Petrović nasrnuo na Stanimira, gurnuo ga uza zid, udarao ga kolenima, dok je Stanković držao njegove noge, a onda mu je Petrović stavio dršku metle u analni otvor, pa je istom metlom mazao dedine usne, sve uz vikanje: „Nećeš ti da psuješ moju decu“.
Ova brutalna epizoda je kulminacija niza nasilja koje se, kako izgleda, dešavalo tokom više nedelja, dok je uprava zatvora ostala slepa na sve pokazatelje.
Zaključak
Slučaj smrti Stanimira Brajkovića predstavlja mračan podsetnik na to koliko su ranjivi stariji i marginalizovani zatvorenici u okviru zatvorskog sistema. U ovom slučaju, čovek od 74 godine, zatvoren zbog neplaćenih kazni, suočavao se sa danima brutalnog maltretiranja, ponižavanja i fizičkog zlostavljanja, koje je kulminiralo smrću.
Najveće kontradikcije i moralne dileme u ovom slučaju obuhvataju:
-
Međusobno prebacivanje krivice među okrivljenima, gde niko ne preuzima potpunu odgovornost.
-
Pominjanje Nikole Lukića, koji se u više navrata navodi kao aktivan učesnik nasilja, ali koji nije obuhvaćen optužnicom.
-
Nesposobnost ili nemar zatvorske administracije da primeti tragove zlostavljanja, otvorene rane, psihološku traumu i ostale znake koji bi ukazali da nešto nije u redu.
Tužno je i to što je starac, pre smrti, govorio o svojoj porodici, o sinovima koji su ga zaboravili, o svom bolu, usamljenosti i patnji. Čini se da je unutar zatvorskih zidova ostao bez ikakve zaštite, dostojanstva i nade.
Ostaje da se vidi kako će sud postupiti prema ovim svedočenjima, da li će biti uključeni i drugi potencijalni učesnici, i najvažnije – da li će ovaj slučaj pokrenuti suštinske reforme u nadzoru i brizi o zatvorenicima, kako bi se sprečilo da se ovakve tragedije ikada ponove.
