Uvod
U vremenu u kojem su razlike često povod za podele, priča Tamare Filipović Bukvić, mlade Beograđanke, osvetljava jednu od najvažnijih istina – ljubav ne poznaje granice. Njena odluka da život provede uz čoveka kojeg voli, Almira iz Bosne i Hercegovine, naišla je na brojne komentare – i pozitivne i negativne. Ova ispovest ne govori samo o ljubavi, već i o društvu koje se, uprkos savremenosti, još uvek bori sa predrasudama o veri, identitetu i pripadnosti.
Tamara je, potpuno iskreno i s puno emocija, odlučila da na društvenim mrežama podeli jedno od najvažnijih poglavlja svog života – trenutak kada je rekla “da” svom partneru. Iako je njihova ljubavna priča počela kao i mnoge druge – susretom dvoje ljudi koji su se prepoznali – ubrzo je postala predmetom javne rasprave, i to ne zbog njih samih, već zbog onoga što predstavljaju: mešoviti brak između pravoslavne Srpkinje i muslimana iz BiH.
Razrada
Početak ljubavi bez predrasuda
Tamara i Almir upoznali su se kao i mnogi mladi ljudi danas – spontano, bez očekivanja, ali sa otvorenim srcima. Niko od njih nije gledao pasoš, poreklo ili versku pripadnost. Njihova priča nije počela analizom razlika, već zajedničkim trenucima, razgovorima, i osećanjem pripadnosti jedno drugom. Upravo u toj jednostavnosti rodila se ljubav koja će ih kasnije suočiti sa kompleksnošću društvenih stavova.
Uprkos tome što su iz različitih zemalja i vera, za Tamaru to nikada nije bilo pitanje prepreke. Kako kaže, ljubav je bila njena jedina vodilja. Kada je odlučila da se preseli u Bosnu i Hercegovinu kako bi živela sa Almirom, ta odluka je za nju značila samo jedno – biram čoveka kojeg volim.
Međutim, ono što je trebalo da bude slavlje života i ljubavi, pretvorilo se u suočavanje sa osudama.
Negativni komentari i predrasude društva
Kada je na mrežama objavila da se udala, deo publike nije reagovao sa radošću. Naprotiv – Tamara je dočekana lavinom kritika. Jedan od komentara koji se izdvojio po svojoj surovosti bio je:
“Zamisli koliko je mala Srbija, pa se udaju u veliku Bosnu.”
Ovaj cinični ton, koji vređa i ženu i njen izbor, odraz je dubljih problema koji postoje u našem regionu – nemogućnosti da se privatne odluke poštuju kada se kose sa kolektivnim normama.
Uprkos tome što su se venčali isključivo civilno, bez ikakvog verskog obreda, što je bio zajednički i praktičan izbor, komentari su nastavili da stižu. Neki su je optuživali da je “prodala veru”, drugi su dovodili u pitanje njen identitet, a bilo je i onih koji su se pitali kako može Srpkinja da se uda za muslimana. Ovi komentari nisu bili samo neprijatni – oni su duboko uznemirujući, jer pokazuju koliko je malo razumevanja za različitosti, čak i među obrazovanim i modernim ljudima.
Tamara kao simbol moderne žene
U razgovoru za jedan regionalni portal, Tamara je istakla da njen brak nije kompromis ni odricanje, već slavljenje života. Sve što je želela, kako kaže, bilo je da provede život sa osobom koja je razume, podržava i voli. I to je – sve.
Njena snaga da ostane dostojanstvena i stabilna uprkos kritikama nije prošla nezapaženo. U jednom trenutku, poželela je da ode u crkvu i zahvali se Bogu što je u njen život poslao čoveka poput Almira. Nije tražila ništa spektakularno – samo jedan trenutak tišine, vere i zahvalnosti. Ono što ju je posebno dirnulo bilo je što su je Almir i njegovi prijatelji ispratili do crkve, pokazujući duboko poštovanje prema njenoj veri i emocijama.
Taj trenutak, kako kaže, bio je jedan od najsvetijih i najlepših u njenom životu.
Zaključak
Priča Tamare Filipović Bukvić je mnogo više od jedne lične ljubavne avanture. Ona predstavlja:
-
Sudar između savremenosti i tradicionalizma
-
Borbu pojedinca protiv kolektivnih predrasuda
-
Snagu žene da bira sopstveni put bez obzira na društvene pritiske
-
Mogućnost suživota i razumevanja među različitim verama i kulturama
U svetu u kojem se neprekidno govori o toleranciji, Tamara i Almir su pokazali da ona može postojati – ne u teoriji, već u praksi. Njihova veza je izgrađena na međusobnom poštovanju, ljubavi i spremnosti da prihvate jedno drugo u celosti – sa svim razlikama koje ih čine jedinstvenima.
Iako je teško ignorisati količinu negativnih komentara koje su primili, još je značajnije primetiti hrabrost s kojom su im stali na kraj. Tamara nije zatražila od javnosti da joj aplaudira – samo je ispričala svoju istinu, svoje iskustvo, i to je učinila sa mirnoćom i iskrenošću.
U današnjem društvu, gde su ljudi često brzi da osude, a spori da razumeju, ovakve priče podsećaju nas da:
-
Ljubav ne bira pasoš ni veru
-
Civilizovano društvo mora da poštuje individualne izbore
-
Sreća jednog para ne bi smela biti izvor tuđe mržnje
-
Poštovanje tuđe vere i identiteta nije slabost, već snaga
Na kraju, Tamara je nastavila dalje – sa svojim suprugom, u drugoj državi, ali sa istim snovima i istom verom u ljubav kao univerzalnu vrednost. Njihov brak ne mora biti primer za sve, ali je svakako dokaz da ljubav može premostiti i najdublje podele – kada za to postoji hrabrost, vera i poštovanje.
