Nenad Okanović, istaknuta figura u domaćem glumačkom svetu, stekao je prepoznatljivost po ulozi sina Dragana u seriji “Selo gori, a baba se češlja” Radoša Bajića, osvajajući simpatije publike. Iako je serija postigla uspeh, Okanović i dalje ostaje posvećen zabavljanju publike, a posebnu pažnju posvećuje radu s decom. Ipak, informacije o njegovom ličnom životu su ograničene. Sin Dragan se suočio s dubokim iskušenjima i nevoljama. Tokom intervjua, dotakao se velike popularnosti koju je stekao ulogom u seriji Radoša Bajića, ali je takođe priznao i izazove koji proističu iz te slave.
“U jednom od mnogobrojnih slučajeva koji mi je ostao u sećanju, sreo sam se sa svojim društvom u beogradskom kafiću. U to vreme, popularna emisija “Selo gori” se intenzivno prikazivala na RTS-u, što mi je donelo prepoznavanje od strane javnosti; često su me ljudi prepoznavali na ulici. Tokom tog posebnog trenutka, nekoliko nas je opušteno razgovaralo, što je dovelo do toga da razgovor postane glasniji, možda čak i graniči s vikom. Mlada žena koja je sedela blizu našeg stola okrenula se prema meni i pitala zašto tako razgovaramo kad nismo pred kamerama. Objasnio sam joj da govorim isto kao u emisiji, a tek tada je shvatila da ne glumim. „Ovu anegdotu je Okanović podelio u intervjuu za Hit, otkrivši da su neki njegovi kolege prvobitno imale predrasude prema njemu. „U toj specifičnoj seriji, neki ljudi su smatrali da se ponašao neprijatno.“ Međutim, nakon što su videli njegove stvarne nastupe, promenili su svoje perspektive, priznavši da su imali unapred formirana mišljenja zasnovana na njegovoj prethodnoj ulozi. Iako zajednica generalno ima negativno mišljenje o seriji, doživljavajući njegov lik kao običnog seljaka, Okanović s ponosom tumači ulogu sina Dragana. Portretirajući lik Sina Dragana, Okanović je suočen s brojnim zabludama, shvativši da ga većina percipira kao neiskusnog amatera umesto veštog glumca.
“U početku je postojalo široko uverenje da personifikujem bit naturista. Često su me povezivali s likom do te mere da bi mi prolaznici, prilazeći mi, govorili: “Ti si isti kao Sin Dragan, sasvim običan.” Ova pohvala je za mene imala veliki značaj, jer je ukazivala na to da sam uspešno stvorio osobu koja je toliko autentična da su ljudi iskreno verovali da ta osoba postoji u stvarnom životu. Okanović je dao objašnjenje za promuklost u glasu, koja je sada postala njegov prepoznatljiv zaštitni znak. Tokom celog svog života, nikada nisam imao glas kao sada. Međutim, nakon završetka srednje škole, dobio sam upornu upalu glasnica, što je rezultiralo postepenim pogoršanjem glasa. Začudo, to me nimalo ne smeta jer ne primećujem nikakvu posebnost u zvuku svog glasa.”
