Trideset godina nakon završetka rata, minska polja i dalje predstavljaju smrtonosnu pretnju za stanovnike mnogih sela u Bosni i Hercegovini. Uprkos brojnim apelima i pokušajima da se teren očisti, broj žrtava ne prestaje da raste. Najnoviji tragični slučaj dogodio se u selu Hodžići, gde je život izgubio mladić Mehmed Hasanamidžić, pokušavajući da vrati svoje koze koje su zalutale u minsko područje.

Njegova smrt duboko je potresla lokalnu zajednicu, jer se radi o porodici koja već nosi tešku istoriju sličnih tragedija – i Mehmedov otac stradao je od mina. Ovaj događaj ponovo je otvorio bolne rane i podsetio na činjenicu da ratni ostaci i dalje ugrožavaju živote običnih ljudi, decenijama nakon što su oružja utihnula.

Kako se dogodila tragedija

Prema informacijama iz policije i tužilaštva, Mehmed je poginuo kada je pokušao da spreči da njegove koze, koje često zalutaju, uđu dublje u minsko polje koje se nalazi svega nekoliko desetina metara od porodične kuće. Nažalost, u trenutku dok ih je vraćao, aktivirala se jedna od zaostalih mina.

Policijski službenici iz PU Doboj i dežurni tužilac iz Okružnog javnog tužilaštva odmah su izašli na teren, ali uviđaj je bio izuzetno otežan. Sama činjenica da se telo nalazilo unutar minskog polja značila je da je svaka akcija spasioca nosila visok rizik. Situaciju je dodatno komplikovala kiša i dolazak noći.

Majčina bol i nemoć

Posebno potresan deo priče jeste sudbina Mehmedove majke, Feride Hasanamidžić, koja je već dugo sama izdržavala četvoro dece. Život u siromaštvu, stalna borba za preživljavanje i sada gubitak sina potpuno su je slomili.

Njene reči odražavaju i tugu i bespomoćnost:

• „On mi je bio sve. Radio je, vredan bio. Borili smo se zajedno za koru hleba. Pokušao je da vrati koze, i tu je nešto puklo. Nema više mog Mehe. Raznelo ga. Ništa od njega. Da je barem invalid ostao da ga gledam…“

Ferida kroz suze priznaje da ne zna da li je više obuzeta tugom zbog gubitka deteta ili očajem zbog činjenice da nema ni novca da mu obezbedi dostojanstvenu sahranu.

Sećanja iz škole

Mehmed nije bio samo sin i brat. Bio je i učenik, prijatelj, komšija. Njegova bivša nastavnica, Senada Džanić, ispričala je da je reč o izuzetno skromnom i dobrom dečaku.

• „Živeo je u teškim uslovima, ali je uvek imao osmeh na licu. Bio je vedar, divan učenik. Život mu je bio pun izazova, a opet, tako brzo se ugasio.“

Ove reči dodatno osvetljavaju tragičnu dimenziju – mladić koji je mogao da ima budućnost i da doprinese zajednici, stradao je na najokrutniji način, bez ikakve krivice.

Teret istorije – mineske mape koje još postoje

Minska polja u Bosni i Hercegovini nisu nova tema. Gotovo svaka opština pogođena ratom ima slične probleme. Prema izjavama lokalnog stanovništva, već tri decenije niko ozbiljno ne rešava problem minske opasnosti u Hodžićima.

Mehmedov amidža, Mehmedalija Hasanamidžić, ljutito je rekao:

• „Vidite gde su minska polja. Niko da se pobrine. Nije to godina ni dve, već trideset. Šta da kažem?“

Ove reči oslikavaju frustraciju i osećaj napuštenosti koji osećaju ljudi koji žive na ivici smrtonosne opasnosti, a pri tome i dalje pokušavaju da vode normalan život – da gaje stoku, obrađuju zemlju i izdržavaju svoje porodice.

Tragična porodična istorija

Ono što ovu tragediju čini još strašnijom jeste činjenica da je Mehmedov otac Mihret pre nekoliko godina takođe stradao u minskom polju. On je tada teško povređen, ali na kraju nije preživeo posledice.

Sudbina je, dakle, dva puta pogodila istu porodicu na gotovo identičan način. Ovo nije usamljen slučaj – u istom selu ranije su od mina poginuli i Hamza i Hasib Avdić, što potvrđuje da opasnost nikada nije nestala.

Statistika stradanja

Podaci govore sami za sebe:

• Na području između Doboja i Doboj Istoka, u minskim poljima je do sada život izgubilo više od 50 ljudi.

• Oko 120 osoba zadobilo je teže ili lakše povrede.

Ovi brojevi jasno pokazuju da mine nisu samo nasleđe prošlosti, već i stalna i svakodnevna pretnja životima stanovnika.

Lista ključnih aspekata tragedije

Da bismo bolje razumeli razmere problema, izdvajamo nekoliko najvažnijih tačaka:

• Blizina minskih polja kućama – u Hodžićima mine se nalaze svega nekoliko desetina metara od domova, što svakodnevno izlaže meštane riziku.

• Siromaštvo i nužnost rada – porodice, i pored opasnosti, moraju da izvode stoku i obrađuju zemlju kako bi preživele.

• Ponavljanje tragedija – ista porodica već je izgubila oca, a sada i sina, što ukazuje na sistemski propust u rešavanju problema.

• Nedostatak institucionalne reakcije – stanovnici ističu da se 30 godina ništa ozbiljno ne preduzima po pitanju deminiranja.

• Psihološki teret zajednice – svaka nova eksplozija podseća ljude na rat, otvara stare rane i stvara osećaj nesigurnosti.

Priča o Mehmedu Hasanamidžiću nije samo vest o jednoj nesreći. To je simbol stotina i hiljada neraščišćenih priča koje je rat ostavio iza sebe. Trideset godina nakon njegovog završetka, mine i dalje ubijaju i sakate ljude, uništavaju porodice i razaraju nade za normalan život.

Tragedija u Hodžićima jasno pokazuje da se bez ozbiljnog i sistematičnog pristupa deminiranju, ovakve nesreće neće prestati. Porodica Hasanamidžić, koja je sada izgubila i oca i sina zbog mina, postala je tragičan primer posledica nebrige i sporosti sistema.

Za meštane ovog sela, ali i mnogih drugih širom BiH, minsko polje nije istorija – ono je svakodnevna realnost. Njihovi životi, iako spolja možda deluju obični, neprestano su izloženi tihoj i skrivenoj pretnji koja vreba na samo nekoliko koraka od kuće.

Ostaje nada da će institucije konačno prepoznati ozbiljnost problema i da će se preduzeti konkretni koraci kako bi se spasili budući životi. Do tada, svaka sahrana poput Mehmedove biće bolan podsetnik da mir još nije donio sigurnost, i da rat, iako završen, i dalje ubija.