U Tuzli je danas sahranjen Goran Ligić – Goce (1983–2025), bajker, muzičar i prijatelj mnogih, koji je tragično stradao u saobraćajnoj nesreći kod Bistarca. Imao je 42 godine.
U životu svake zajednice postoje trenuci radosti, ali i oni u kojima se ljudi okupe zbog tuge i bola. Takav jedan trenutak zadesio je Tuzlu u septembru 2025. godine, kada su porodica, prijatelji i bajkerska braća ispratili na večni počinak Gorana Ligića – Gocu. Njegova iznenadna i tragična smrt u saobraćajnoj nesreći kod Bistarca duboko je potresla mnoge. Bio je više od običnog čoveka – bio je bajker, muzičar i prijatelj, simbol vedrine i nesebične pomoći. Ovaj tekst donosi detaljno prepričanu priču o njegovom životu, ispraćaju i sećanju koje je ostavio iza sebe.
Poslednji ispraćaj
Dana 23. septembra 2025. godine, Tuzla je bila mesto tuge, ali i dostojanstvenog poštovanja. Ispred Komemorativnog centra Tuzla okupio se veliki broj ljudi koji su želeli da isprate Gorana na njegov poslednji put. Nakon oproštaja, njegovo telo položeno je na ateističkom groblju Trnovac, čime je ispunjena želja njegove porodice da ceremonija bude vođena bez verskih obeležja, ali sa punim pijetetom.
Poseban ton ovom ispraćaju dala je činjenica da je organizovan na bajkerski način. To znači da nije bila u pitanju samo standardna ceremonija tišine i suza, već i obeležavanje života čoveka koji je voleo motocikle, muziku i slobodu.
Uloga bajkera u ispraćaju
-
Na velikom parkingu kod Komemorativnog centra okupili su se bajkeri iz Tuzle i mnogih okolnih gradova.
-
Ovi ljudi nisu bili samo prolaznici u Goranovom životu, već braća po motoru, saborci sa puta i prijatelji u trenucima radosti.
-
Nakon ispraćaja, bajkeri su krenuli u počasnu vožnju, prateći kovčeg i tako odajući poslednju počast svom bratu.
Kada je ukop završen, bajkeri su se vratili na parking i započeli emotivan ritual: upalili su motore i tri puta istovremeno dali snažan pucanj iz auspuha. Zvuk je odjekivao kroz grad kao simbol snage, zajedništva i poslednjeg pozdrava. Taj zvuk nije bio samo buka motora – bio je to znak ljubavi, bratstva i sećanja.
Emotivne poruke prijatelja
Goran nije bio samo bajker; bio je i muzičar, poznat po tome da je svirao bubnjeve i unosio ritam u živote svojih prijatelja. Oni su se od njega oprostili dirljivim rečima koje su svedočile o njegovom karakteru i značaju:
-
„Bio si naš brat i bubnjar, uvek nasmejan, uvek spreman pomoći. Nikada te nećemo zaboraviti.“
-
„Vožnja i muzika bili su tvoj život. Sada voziš neke druge puteve, ali uvek si s nama.“
-
„Odlaziš prerano, ali ostaješ u našim srcima zauvek.“
Ove reči odražavaju dva ključna segmenta njegovog života: ljubav prema motorima i strast prema muzici. Upravo ta kombinacija učinila ga je posebnim u očima mnogih.
Nesreća kod Bistarca
Tragični događaj koji je odneo život Gorana Ligića zbio se u petak, 19. septembra 2025. godine, oko 20:55 sati, na magistralnom putu M-4 Tuzla–Doboj, u mestu Bistarac.
U nesreći su učestvovala dva vozila:
-
Motocikl Harley, kojim je upravljao Goran.
-
Putnički automobil Golf, za čijim je volanom bila mlada vozačica iz Lukavca, stara 26 godina.
Posledice su bile tragične:
-
Goran je preminuo na licu mesta, što je dodatno pojačalo šok i bol zajednice.
-
Vozač automobila i dva saputnika zadobili su lakše telesne povrede.
-
Saobraćaj na ovoj dionici puta bio je obustavljen duže od dva sata zbog policijskog uviđaja.
Ovaj događaj pokazao je koliko je vožnja motocikla, uprkos slobodi i adrenalinu koji donosi, često povezana i sa velikim rizicima.
Trag u zajednici
Iako je preminuo u 42. godini, Goran je iza sebe ostavio dubok trag. Njegova smrt nije pogodila samo porodicu, već i čitavu zajednicu, posebno:
-
Bajkersku populaciju, koja ga je smatrala bratom i saborcem.
-
Muzičare i ljubitelje muzike, jer je svojim bubnjevima unosio radost i energiju.
-
Prijatelje i poznanike, kojima je bio simbol osmeha, dobrote i nesebične pomoći.
Ono što se izdvaja jeste da su ljudi iz različitih krugova – bajkeri, muzičari, obični građani – svi na isti način govorili o njemu. To pokazuje da je bio čovek koji je umeo da spoji različite svetove i ostavi trag gde god se pojavio.
Priča o Goranu Ligiću – Goci nije samo vest o još jednoj saobraćajnoj nesreći. To je priča o čoveku koji je živeo punim plućima, voleo svoje motore i muziku, ali pre svega – ljude oko sebe. Njegov život, iako prekinut prerano, bio je ispunjen prijateljstvom, strastima i onim što mnogi danas traže – osećajem zajedništva.
Njegov poslednji ispraćaj pokazao je da nije otišao sam. Otišao je okružen motorima, prijateljima i zvukom bubnjeva iz sećanja. Zvuk auspuha na parkingu odzvanjao je kao podsetnik da prava bratstva ne prestaju smrću, već nastavljaju da žive kroz sećanja i dela onih koji ostaju.
Na kraju, možda je najbolje opisati njegov odlazak rečima jednog od prijatelja: „Odlaziš prerano, ali ostaješ u našim srcima zauvek.“ Te reči nisu samo poslednji pozdrav jednom čoveku, već i dokaz da ljubav, sećanja i bratstvo nikada ne prestaju.
