UVOD: Jedna zemlja, tri naroda, jedno srce
U srcu Balkana, gde su se vekovima ukrštale kulture, vere i običaji, rasla je zemlja čiji su temelji bili isprepletani različitostima. Bosna i Hercegovina, kao simbol tog suživota, bila je dom svima – bez obzira na ime, poreklo ili veru. Nije to bila samo geografska teritorija, već emocionalni prostor u kojem su ljudi disali isti vazduh, sanjali slične snove i delili svakodnevicu kao da su rođeni pod istim krovom.
Uprkos svim istorijskim nedaćama koje su kao tamni oblaci prolazile iznad ove zemlje, jedno osećanje nikada nije nestalo – bratstvo. U vremenu kad su mržnja i podele često pokušavale da nadvladaju razum, ispod površine uvek su živeli ljudi čije su priče dokazivale suprotno. Jedna od njih, jednostavna i iskrena, dolazi iz jednog malog sela blizu Dervente i nosi sa sobom poruku koja odzvanja i danas, možda jače nego ikad.
RAZRADA: Prijateljstvo koje rat nije mogao da slomi
Negde, u senovitom kutku bosanske ravnice, nalazilo se jedno skromno selo. U tom selu, pod krošnjama drveća i šumom reke, odrastali su Hasan, Milan i Ivica. Bili su neodvojivi prijatelji, braća po detinjstvu, iako ih je svako društvo u kojem su živeli označavalo različitim etiketama: musliman, pravoslavac, katolik.
Ali njima te reči nikada nisu značile razdvajanje. Za njih su postojale druge stvari koje su bile važnije:
-
Delili su đačku klupu u seoskoj školi.
-
Kupali se u istoj reci, smejali se dok ih je hladna voda štipala po nogama.
-
Jeli iz iste torbe, u pauzama dok su čuvali stoku.
-
Sanjali slične snove o životu koji dolazi.
Oni su znali jedno drugo do srži. Znali su kome srce brže kuca kad se devojka iz susednog sela nasmeši, kome se majka razbolela i ko se boji mraka.
I tada, kad je vetar rata počeo da duva Balkanskim poluostrvom, njihovo selo, kao i mnoga druga, počelo je da puca po šavovima. Ljudi su odlazili, zaklinjali se na lojalnost različitim zastavama, a oni su morali da donesu tešku odluku – ostati veran prijateljstvu ili podleći mržnji koju nisu sami stvorili.
Njih trojica su napravili obećanje koje su zapečatili bez reči, pogledom:
“Šta god da se desi, mi nećemo okrenuti leđa jedan drugome. I nikada, nikada nećemo podići ruku jedan na drugog.”
U godinama koje su sledile, život je postao sve samo ne običan. Oružje je govorilo više od ljudi, a vera je često bila razlog da se kuće pale i da se komšije gledaju kao stranci.
Ipak, među ruševinama razuma, trojica prijatelja su pronašla način da ostanu ljudi.
Diskretne borbe za humanost
Njihove priče nisu bile deo novinskih naslova. Nisu bile ni velike, ni dramatične, ali su bile prave. U vremenima kad je svaka pomoć nosila rizik, oni su birali da pomognu, da štite, da budu ono što su oduvek bili – ljudi.
Evo nekoliko primera njihovog tihog herojstva:
-
Hasan, iako sam u nevolji, krišom je donosio brašno porodici svog prijatelja Milana, kad oni više nisu imali ni mrvicu hleba.
-
Ivica, koristeći svoje poznanstvo i hrabrost, preveo je Hasana i njegovu porodicu preko opasne linije razgraničenja, spasavajući ih od sigurne propasti.
-
Milan je čuvao Hasanovu staru majku, kad su svi mislili da je napuštena i kad je njena sigurnost bila u opasnosti.
Nisu o tome govorili. Nisu očekivali zahvalnost. Radili su to jer nisu umeli drugačije. Jer su znali jedno drugo od kad znaju za sebe. Jer duša, kako reče jedan od njih, nema religiju – ona samo zna šta je dobro, a šta nije.
ZAKLJUČAK: Svetla budućnost počinje od sećanja
Godine su prolazile. Rat je završio. Ljudi su se vratili, pokušali da obnove živote, i da zaborave. Ali prijateljstvo Hasana, Milana i Ivice nije izbledelo. Naprotiv – postalo je jače, dublje i vrednije. I dan-danas, uprkos starosti i promenjenom svetu, oni ne propuštaju Đurđevdan. Tada se okupe ispod stare lipe, kraj njihove osnovne škole.
Ono što donesu sa sobom govori više od reči:
-
Hasan ponese baklavu, slatku kao detinjstvo koje pamte.
-
Milan donese domaću slaninu, ukusnu kao zima provedena u zajedničkoj sobi.
-
Ivica stigne s bocom vina, koje se otvara uz setne šale i sećanja.
Sede, nazdrave, i podsete se ko su bili – i ko su još uvek. A kad ih neko pita kako su uspeli da ostanu zajedno, njihov odgovor ne sadrži velike reči:
“Kad znaš čoveka iz detinjstva, znaš mu dušu. A duša ne zna za naciju – samo za to da li si čovek ili nisi.”
Pouka koju nosimo
U svetu gde se svakodnevno potenciraju razlike, u kome se vere, nacije i politička opredeljenja koriste kao oružje, priča o Hasanu, Milanu i Ivici je više od nostalgije – ona je vodič. Pokazuje da:
-
Prijateljstvo može nadživeti rat.
-
Čovečnost ne zna za boju zastave.
-
Sećanja mogu da leče, ali i da uče.
Zato, zbog svih nas, ali pre svega zbog naše dece, treba da se podsećamo ovakvih priča. Da ih pričamo naglas. Da ih pišemo. Da ih živimo. Jer, ako su tri dečaka iz malog sela mogli da ostanu ljudi u najtežim vremenima, šta nas onda sprečava da budemo bolji danas – u miru?
