Podsjetimo, mladom Mehmedu je danas klanjana dženaza u povratničkom naselju Hodžići kod Doboja, u tišini uz prisustvo rodbine komšija, prijatelja.

Tragična sudbina mladog Mehmeda: podsjetnik na rane koje rat ostavlja i nakon tri decenije

U Bosni i Hercegovini, zemlji koja i tri decenije nakon rata nosi duboke rane, tragedije izazvane zaostalim minskim poljima i dalje odnose živote. Priča o Mehmedu Hasanamidžiću, devetnaestogodišnjem mladiću iz povratničkog naselja Hodžići kod Doboja, potresla je lokalnu zajednicu i otvorila niz pitanja o odgovornosti, sećanju i vrednovanju ljudskih života. Njegova smrt nije samo porodična tragedija; to je i simbol nebrige, zaborava i nedovršenih procesa razminiranja u zemlji koja i dalje plaća cenu prošlosti.

U ovom tekstu detaljno ćemo sagledati:

• kako se dogodila nesreća,

• kakav je bio Mehmedov život i njegova porodica,

• reakcije zajednice i emotivne poruke prijatelja,

• šira pitanja koja ova tragedija otvara u društvu.

Nesreća koja je zavila Hodžiće u crno

Dana kada je Mehmed stradao, sve je izgledalo kao još jedan običan dan u životu mladog povratnika. Čuvao je stoku, obavljajući posao koji mu je bio svakodnevnica. Međutim, njegova kuća i imanje nalaze se u neposrednoj blizini minskog polja, pretnje koju ta porodica poznaje mnogo bolje nego što bi iko želeo.

U samo jednom trenutku, život ovog mladića se ugasio. Devetnaest godina života stalo je pred eksplozijom mine – tihim, ali smrtonosnim podsetnikom da rat, iako završen pre 30 godina, i dalje uzima žrtve.

Porodična tragedija u kontinuitetu

Mehmedova porodica je decenijama živela sa posledicama rata. Njegov otac je bio jedna od ranijih žrtava mina – u eksploziji je izgubio nogu, a kasnije je, iscrpljen posledicama i bolestima, preminuo.

Time se tragični niz nesreća nije zaustavio. Ova porodica, kao i mnoge druge povratničke porodice, godinama je živela u senci opasnosti. Njihov dom je bio okružen neobeleženim ili nedovoljno obezbeđenim minskim poljima, dok su deca odrastala svesna da svaki pogrešan korak može značiti kraj.

Smrt mladog Mehmeda tako je postala nastavak porodične tragedije, lanac gubitaka koji se proteže kroz generacije.

Dženaza u tišini

Na dan dženaze, Hodžići su bili obavijeni tišinom. Porodica, prijatelji, komšije i rodbina okupili su se kako bi se poslednji put oprostili od mladića.

Atmosfera je bila dostojanstvena, ali i bolno skromna. Nije bilo pompe, nije bilo kamera velikih medija, niti zvaničnih delegacija. Samo ljudi koji su ga poznavali i voleli – oni koji su delili njegov svakodnevni život i koji sada dele bol zbog prerano ugašenog života.

Emotivne poruke i reakcije zajednice

Mehmedova smrt izazvala je snažne emocije u njegovom selu i šire. Ljudi su kroz komentare i oproštajne poruke izražavali i bol i bes.

Neke od ključnih poruka bile su:

• „Zašto za ovakve tragedije nema Dana žalosti?“

• „Zar postoje smrti koje su bitnije od drugih?“

• „Jesu li naši životi različite vrijednosti?“

Ovi komentari oslikavaju osećaj duboke nepravde. Dok za neke tragedije vlasti i mediji organizuju dane žalosti, masovne skupove i posebne emisije, smrt devetnaestogodišnjeg pastira iz povratničkog sela ostala je na margini javnog interesovanja.

Još snažniji ton imala je poruka u kojoj je stajalo:

• „Srbi, Hrvati, Bošnjaci – vi ste direktno odgovorni za smrt ovog momka.“

Ta rečenica ne optužuje samo pojedince, već celo društvo, političke elite i sistem koji tri decenije nakon rata još uvek dopušta da mine odnose živote.

Šira pitanja koja tragedija otvara

Mehmedova smrt nije izolovan slučaj – ona je deo šireg problema koji se tiče čitave Bosne i Hercegovine.

Ova tragedija otvara nekoliko ključnih pitanja:

1. Zašto proces razminiranja traje tako sporo?
   Uprkos međunarodnoj pomoći i domaćim programima, još uvek veliki deo teritorije BiH ostaje pod minama.

2. Zašto nema Dana žalosti za ovakve žrtve?
   Dok se za pojedine tragične događaje organizuju dani sećanja, smrt mladog povratnika prošla je gotovo nezapaženo na državnom nivou.

3. Da li su životi vrednovani prema političkim i medijskim interesima?
   Porodica i meštani pitaju se: da li neki životi zaslužuju veću pažnju samo zato što su u fokusu javnosti?

4. Ko je odgovoran za sigurnost povratnika?
   Ljudi koji su se vratili na svoja ognjišta često su prepušteni sami sebi, izloženi opasnostima koje država ne rešava.

Slomljeni snovi mladog čoveka

Mehmed je, prema rečima prijatelja i komšija, bio pošteno, plemenito i siromašno dete. Imao je samo jednu skromnu želju – da sredi svoju sobu i stvori prostor za sebe.

Umesto da gradi snove, njemu su izgrađeni nišani. Njegov grob sada stoji kao bolni podsetnik da je on postao deo statistike, broj u spisku žrtava mina, dok njegova porodica i zajednica ostaju sa prazninom koju ništa ne može da popuni.

lekcija koju društvo ne sme ignorisati

Smrt Mehmeda Hasanamidžića nije samo tragična porodična priča – to je i ogledalo u kojem se vidi slika društva koje još uvek nije izlečilo rane rata.

Trideset godina nakon završetka sukoba, mine i dalje odnose mlade živote. To nije samo posledica prošlosti, već i posledica sadašnje nebrige. Svaka nova žrtva pokazuje da se sistemske slabosti, sporost institucija i politička nezainteresovanost plaćaju najvišom cenom.

Ova tragedija bi trebalo da bude opomena:

• da nijedan izgubljeni život ne sme ostati bez pažnje,

• da žrtve mina zaslužuju jednako poštovanje kao i sve druge,

• da se proces razminiranja mora ubrzati i dovršiti,

• da politika i mediji ne smeju da određuju čija bol je važna, a čija nevidljiva.

Za Mehmeda je sada kasno. Ali za one koji žive pored minskih polja i dalje postoji šansa – ako društvo odluči da njihove živote stavi ispred političkih interesa.

Priča o devetnaestogodišnjem mladiću iz Hodžića podseća nas da život nema alternativu i da svaka smrt zbog mina predstavlja kolektivni neuspeh države i svih nas.