Životna borba jedne majke: Priča o Zorani Lukić i njenoj deci

U svetu koji se često okreće oko uspeha, luksuza i površnih tema, istinske životne drame i borbe često ostaju u senci. Ipak, kada se pojavi priča poput one o Zorani Lukić, samohranoj majci sedmoro dece iz Petrovaradina, ona nas podseti na ono što je zaista važno — ljubav, požrtvovanost i borba za dostojanstven život. Zorana je, uprkos neizmernim teškoćama, izgarala kako bi svojoj deci pružila makar osnovne uslove za život. Njena tragična smrt u trideset prvoj godini života, posle teške bolesti, ostavila je neizbrisiv trag u srcima mnogih.

Ovaj tekst nije samo posveta njoj, već i podsetnik na to koliko je teško, ali i plemenito, biti roditelj u izuzetno nepovoljnim uslovima, bez podrške sistema i sa minimalnom pomoći društva

Život u siromaštvu, ali u ljubavi

Zoranin dom, ako se tako uopšte mogao nazvati, bio je trošan, neuslovan i gotovo nenaseljiv. Kuća bez prozora, sa prokišnjavajućim krovom i zidovima koje su izjedale godine i vlaga, bila je jedino utočište za osmočlanu porodicu. U toj polutami, okruženoj vlagom i hladnoćom, nije manjkalo ljubavi, jer Zorana je bila svetionik života svojoj deci. Njena snaga se ogledala u svakodnevnoj borbi da mališanima obezbedi obrok, odeću, knjige i osmeh.

Zorana nije posedovala mnogo materijalnih stvari, ali je imala ono što je retko i dragoceno — neiscrpnu majčinsku ljubav i veru da njena deca zaslužuju bolje. Njena svakodnevica bila je borba sa:

• Nezaposlenošću

• Nedostatkom osnovnih sredstava za život

• Socijalnom izolacijom

• Nepostojanjem sistemske podrške

Uprkos svemu tome, nikada se nije predavala.

Sedmoro dece – sedam razloga za borbu

Deca: Marija, Anđela, Sava, Strahinja, Una, Lana i Ilijana, bili su Zoranin životni smisao. Svako od njih, bez obzira na teškoće, odrastalo je uz toplinu majčine ruke i osećaj sigurnosti koji im je uspevala pružiti. Zorana nije imala mnogo da im da, ali im je pružala ono najvažnije — pripadnost, pažnju i nežnost.

Deca su bila svesna okolnosti u kojima žive, ali su odrasla sa primerom koji će ih pratiti celog života — primerom žene koja je uprkos svemu uvek bila uz njih.

Borba protiv bolesti

Zoranina svakodnevna borba nije bila dovoljna. Sudbina je, nažalost, odlučila da je dodatno iskuša. U jeku humanitarnih napora da se porodici obezbedi novi dom, Zorani je dijagnostikovan tumor. Već iscrpljena višegodišnjom borbom za dostojanstven život svoje dece, sada je morala da se suoči sa najtežom mogućom borbom — za sopstveni život.

Umesto da uživa u plodovima pomoći dobrih ljudi, ona je dane provodila po bolnicama, boreći se sa bolovima i neizvesnošću. Tokom teških dana lečenja, nije prestajala da razmišlja o deci. I dok je telo slabilo, volja je ostajala čvrsta. I dalje je želela samo jedno — da vidi svoju decu kako rastu u boljem okruženju.

Humanitarna podrška

U momentima kada je postalo jasno da se Zorana više ne može sama izboriti, u pomoć su pritekli brojni ljudi dobre volje. Udruženja, građani, organizacije, svi su se mobilisali kako bi pomogli ovoj porodici. Pokretane su humanitarne akcije, skupljala se pomoć, nudila se podrška.

Telegraf.rs je u januaru prošle godine posetio porodicu i doneo njihovu priču u javnost. Tada je Zorana imala samo jednu skromnu, ali ogromnu želju — nov dom za svoju decu. Nije tražila luksuz, nije vapila za bogatstvom, želela je samo jedan suvi zid, prozor kroz koji ulazi sunce i siguran krov nad glavom.

Nažalost, njena borba s bolešću bila je brža i surovija od pomoći koja je stizala. Uprkos volji i pomoći dobrih ljudi, Zorana je preminula, ostavljajući za sobom sedmoro dece bez jedinog anđela čuvara.

Priča o Zorani Lukić nije samo tragična hronika jedne prerane smrti. Ona je, iznad svega, podsetnik na:

1. Snagu majčinske ljubavi

2. Surovost siromaštva u savremenom društvu

3. Nedostatak sistemske pomoći za najugroženije

4. Moć zajednice kada se ujedini oko jedne humane borbe

Njena deca, sada ostavljena bez majke, suočena su sa izazovima koje nijedno dete ne bi smelo doživeti. Ali Zoranina borba nije bila uzaludna. Njena priča je dotakla srca hiljada ljudi, postala je simbol nepravde i apel društvu da se ne zatvara oči pred onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Zoranina smrt nas uči da nije dovoljno biti dobar samo kad tragedija pokuca na vrata. Potrebno je razviti sistem koji će reagovati na vreme, pre nego što bude kasno. Jer za Zoranu i mnoge poput nje — pomoć je stigla prekasno.

Njena deca danas žive sa sećanjem na ženu koja je, iako izmučena siromaštvom i bolešću, do poslednjeg daha ostala borac, majka i heroj.