Verica iz okoline Kragujevca upoznala Albanca na moru i udala se za njega ne sluteći šta će je snaći: “Kad su mi rekli šta sve moram da radim odmah sam pobegla”

Ljubav kao iluzija slobode

Leto na Jadranu. More, sunce, pesak i jedno sudbinsko poznanstvo – tako je počela ljubavna priča Verice, žene iz okoline Kragujevca, koja je verovala da ljubav nema granice. Očarana muškarcem iz druge zemlje i kulture, ona se upustila u emotivnu avanturu verujući da su osećanja važnija od svih razlika. Međutim, ono što je usledilo nije bila bajka, već surova stvarnost koja ju je navela da preispita sopstvene granice tolerancije i dostojanstva.

 Od zanosa do razočaranja

Susret koji menja sve

Verica je imala 35 godina kada je na odmoru u Crnoj Gori upoznala čoveka koji je, po njenim rečima, bio “lep kao greh”. Šarmantan, pažljiv i nežan, sa osmehom koji razoružava i srpskim jezikom koji je govorio s blagim akcentom. Bio je porijeklom iz Albanije, ali to Verici nije predstavljalo nikakvu prepreku. U njenim očima, ljubav je bila univerzalna sila, jača od jezika, vere, običaja.

Njihova veza je napredovala vrtoglavom brzinom. Već nakon dva meseca on ju je zaprosio. Verica nije dvoumila. U tom trenutku, njena osećanja su bila toliko snažna da je bez razmišljanja pristala.

Nova adresa – nova realnost

Spakovala je svoje stvari i preselila se u Skadar, njegov rodni grad. Tamo je trebalo da započne novi život u zajednici koju nikada ranije nije upoznala. Njena vizija zajedničkog života sa voljenim muškarcem ubrzo je počela da se ruši.

Umesto da gradi život sa mužem u privatnosti njihovog doma, Verica je otkrila da će stanovati sa celokupnom porodicom. Kuća u Skadru bila je puna – tu su živeli njegov otac, majka, brat, snaja i troje dece. Umesto romantične svakodnevice, zatekla je kolektivnu porodičnu zajednicu u kojoj je žena imala vrlo određenu – i vrlo ograničenu – ulogu.

Uloga žene: Izgubljena individualnost

Već prvih dana u novom domu, Verica se suočila s pravilima koja su za nju bila potpuno neprihvatljiva:

• Sve žene ustaju u pet ujutru kako bi pripremile doručak za muškarce.

• Muškarcima je zabranjeno da peru sudove ili učestvuju u kućnim poslovima.

• Žena je dužna da služi, kako je jasno naglasila njena svekrva.

Verica je kao snaja automatski dobila svoje zadatke:

1. Priprema hrane za celu porodicu.

2. Ribanje dvorišta svakodnevno.

3. Briga o svekru i svekrvi.

4. Čišćenje sobe devera.

Kada je pokušala da objasni da joj takav način života ne odgovara, naišla je na nepopustljiv stav – “Ako ti se ne sviđa, slobodno se vrati kući.”

Pritisak zajednice i zadiranje u privatnost

Jedan od najtežih trenutaka za Vericu bio je kada je porodica pokrenula temu naslednika. Od nje se očekivalo:

• Da ostane trudna u roku od tri meseca.

• Da prvo dete bude muško, jer je to navodno “porodični imperativ”.

• Da nosi isključivo duge suknje.

• Da ne napušta kuću bez dozvole supruga.

• Da ne razgovara sa muškarcima iz komšiluka, kako porodica ne bi bila osramoćena.

Ona je tada shvatila da se nalazi u sistemu koji funkcioniše po pravilima koja njoj nisu ni bliska ni prihvatljiva. Iz osećaja zaljubljenosti, Verica se našla u zamci tradicionalnih očekivanja, bez mogućnosti da izrazi svoj identitet ili slobodu.

Zamka ljubavi bez razumevanja

U nadi da će u mužu pronaći podršku, Verica je pokušala iskren razgovor. Međutim, odgovor koji je dobila bio je hladan i razočaravajući: “Znala si gde dolaziš, sada moraš da poštuješ pravila.” Te reči su za nju bile poslednji znak da nema prostora za ličnu slobodu niti međusobno razumevanje.

 Povratak sebi i nova snaga

Nakon samo tri meseca braka, Verica je odlučila da prelomi i vrati se u Srbiju. Spakovala je svoje stvari i otišla kod roditelja, svesna da mora da sačuva ono što je ostalo od njenog dostojanstva. U svojim rečima naglašava:

“Ljubav nije dovoljna kada zbog nje izgubiš sebe.“

Ona ne okrivljuje porodicu svog bivšeg muža – oni, kako kaže, nisu loši ljudi, već ljudi drugačijeg sistema vrednosti. Ipak, to nije bio život koji je mogla da prihvati. Ne zato što nije pokušala, već zato što bi to značilo potpuni gubitak ličnog identiteta.

Danas je Verica razvedena, ali snažnija nego ikad. Vodi svoj mali biznis i odlučna je da više nikada neće dozvoliti da je bilo ko tretira kao manje vrednu osobu. Njena životna filozofija sada je kristalno jasna:

• Dostojanstvo je iznad svega.

• Kompatibilnost u ljubavi nije dovoljna ako nema međusobnog poštovanja.

• Žena ne treba da žrtvuje svoj identitet zarad partnera.

• Prava ljubav podrazumeva ravnopravnost.

Poruka čitaocima: Naučena lekcija

Veričina priča nije samo svedočanstvo o neuspelom braku, već i duboka poruka o važnosti samopoštovanja. U društvu u kojem se često od žena očekuje da “se prilagode”, ona je izabrala da sebe stavi na prvo mesto. Naučila je da su ljubav i zaljubljenost jedno, ali da odnos bez poštovanja nema budućnost.

Njene reči mogu biti ohrabrenje mnogima:

“Nikada više neću pristati na kompromise koji ugrožavaju moje dostojanstvo.“

U vremenu kada se granice između tradicionalnog i modernog često sudaraju, Veričin izbor pokazuje da žena može ostati verna sebi, bez obzira na pritiske, običaje ili očekivanja.