Uvod: Glas iz prošlosti – svedočenje koje boli

U posleratnim društvima, gde su rane još sveže i sećanja još živa, povremeno se pojave reči koje dirnu u samu srž postratnog identiteta jednog naroda. Jedna takva refleksija, duboko lična i istovremeno univerzalna, osvanula je na društvenim mrežama iz pera Miroslava, bivšeg pripadnika Vojske Republike Srpske. Njegova rečenica – “E moj Mujo, brate, pucašmo jedni na druge da se oni obogate…” – ne samo da oslikava ličnu bol, već i prenosi snažnu poruku o razočaranju, manipulaciji i izgubljenim idealima.

Ova jednostavna, a potresna rečenica služi kao simbolična kapsula bola i gneva koji se nataložio u dušama mnogih učesnika rata. Njegove reči nisu samo sećanje, već optužba i poziv na razmišljanje. Miroslav u njima ogoljava istinu koju mnogi osećaju, ali retko izgovore naglas.

Razrada: Sećanja kao rana koja ne zarasta

Miroslav, poput mnogih drugih koji su prošli kroz stravične okolnosti rata, danas nosi teret koji ne poznaje kraj. Njegove reči ne treba posmatrati samo kao žal za prošlim vremenima, već kao duboku kritiku onih koji su profitirali na račun tuđe patnje. Iza izraza “pucašmo jedni na druge” stoji gorčina zbog saznanja da su obični ljudi gurnuti u krvavi sukob, dok su neki iz senke brojali dobitke.

Emocionalni i moralni aspekt borbe

Za mnoge vojnike poput Miroslava, učešće u ratu nije bilo rezultat želje za nasiljem, već:

  • Zaštita porodice i domaćinstva

  • Verovanje u ispravnost svoje strane

  • Ubeđenje da brane narod i pravdu

Međutim, kako godine prolaze, a stvarnost se ogoli, nameće se pitanje: Ko je zapravo dobio ovaj rat? I Miroslavov odgovor je jasan – oni koji su od njega profitirali, dok su vojnici poput njega ostali da broje psihičke, fizičke i duhovne ožiljke.

Manipulacija kao oružje moćnih

U tekstu stoji i još jedna rečenica: “Svi su nas koristili.” Ova izjava je srce njegovog obračuna sa prošlošću. Rat, u ovom kontekstu, nije bio borba naroda, već igra onih na vrhu, gde su obični ljudi postali pioni. Dok su:

  • Generali i političari zarađivali,

  • Biznismeni sklapali sumnjive poslove,

  • A tajkuni uvećavali svoje bogatstvo,

… obični borci su ostajali bez svega – i bez života, i bez zdravlja, i bez vere da su činili ispravnu stvar.

Miroslav tako indirektno otvara temu ratne ekonomije, u kojoj su neki ljudi namerno produžavali sukobe kako bi iz njih izvukli korist. On ne ukazuje prstom na konkretnu osobu, već proziva ceo sistem vrednosti koji je tokom rata i nakon njega stvoren.

Kritika društva i potreba za katarzom

Ono što status ovog veterana izdvaja iz gomile sličnih objava jeste njegov moralni naboj. To nije samo lament nad prohujalim godinama, već jasan poziv društvu da se pogleda u ogledalo. Miroslav oseća i poručuje:

  • Da manipulacije iz prošlosti ne smeju biti zaboravljene.

  • Da žrtve svih strana zaslužuju priznanje i poštovanje.

  • Da istina mora biti izrečena, ma koliko bila bolna.

“Tek kada prepoznamo i priznamo šta nam se dogodilo, možemo ići napred” – to je poruka koju njegov status nosi u sebi. Njegove reči su apel na ljudskost, na to da se prekine tišina, da se prestane sa veličanjem ratnih profitera, i da se otpočne proces moralnog isceljenja.

Pitanje pomirenja i suočavanja s istinom

Miroslav ne piše samo u svoje ime. On je glas mnogih, i sa obe strane linije fronta. Njegovo “E moj Mujo” je i simbolički poziv na zajedničko priznanje zabluda. Mujo može biti i komšija, i saborac, i nekadašnji neprijatelj – ali u njegovim rečima je brat. To je pokušaj da se prizna zajednička patnja i kolektivna obmanutost.

Ovakav narativ, iako bolan, ima moć katarze. Njime se poziva na:

  • Suočavanje s prošlošću bez revizionizma

  • Priznavanje sopstvenih grešaka i odgovornosti

  • Otvoreni dijalog među narodima koji su pretrpeli razaranja

Miroslavov status se može posmatrati i kao lična ispovest, ali i kao društvena optužnica, napisana jednostavno, ali sa ogromnim značenjem.

Zaključak: Istina kao temelj za budućnost

Ono što ovaj status čini toliko snažnim jeste njegova autentičnost. Ne dolazi iz političke kancelarije, niti iz medijske kampanje. To su reči čoveka koji je bio tamo, koji je video smrt, koji je verovao da se bori za nešto plemenito, da bi na kraju shvatio da su njihovi životi korišćeni kao valuta u trgovini moći i bogatstva.

Ovaj tekst nas podseća na važnu lekciju: rat nikada nije dobitak za narod – on je dobitak za elitu koja ga ne vodi na liniji fronta, već u kancelarijama.

Zato je neophodno:

  1. Gajiti kulturu sećanja, ali bez glorifikacije rata.

  2. Otvoreno govoriti o ratnim zloupotrebama i profiterima.

  3. Učiti nove generacije da se ne bore zbog tuđih interesa.

  4. Podržavati veterane u njihovim naporima da pronađu smisao nakon rata.

  5. Graditi društvo zasnovano na istini, pravdi i međusobnom poštovanju.

“Pucašmo jedni na druge…” – ta rečenica treba da odzvanja ne kao krivica, već kao opomena. Samo ako izvučemo pouke iz prošlosti, imamo šansu da ne ponovimo iste greške. I da oni koji dolaze ne budu ponovo obmanuti da pucaju – da bi se neko drugi obogatio.

Ads

RELATED ARTICLESMORE FROM AUTHOR