VIDITE LI JEZIV DETALJ NA OVOJ SLICI: Pogledajte malo bolje, uočit ćete nešto strašno

Fotografija kao večna iluzija života

Na prvi pogled, stara crno-bela fotografija mladog para može izgledati kao nostalgičan podsetnik na prošlost, na vreme kada su emocije bile prikrivene, a izrazi lica ozbiljni zbog dužine ekspozicije. Međutim, neka od tih slika kriju dublju, zlokobniju priču. Takva je i slika o kojoj je ovde reč – na njoj vidimo zaljubljeni par, zagrljen u intimnom trenutku, ali iza lica mlade žene skriva se jeziva istina.

Ono što na prvi pogled deluje kao prizor nežnosti, zapravo je svedočanstvo tuge, gubitka i pokušaja da se porazi konačnost smrti. U pitanju je primer post mortem fotografije, običaja koji je u 19. i početkom 20. veka bio ne samo prihvaćen, već i rasprostranjen.

 Život u smrti – istorija i emocije post mortem fotografije

Skrivena istina iza fotografije

Na slici, žena izgleda uredno – njena kosa je pažljivo počešljana, ten besprekoran, a odeća elegantna. Poza u kojoj je prikazana ukazuje na pripremljenost, na to da je neko svesno želeo da je postavi tako da odiše mirnoćom i dostojanstvom. Ali, ako pogled potraje malo duže, nešto ne štima.

• Njen pogled je staklast i neprirodno nepomičan.

• Telo odaje određenu ukočenost koja nije karakteristična za žive osobe.

• Na licu, iako umireno, nema nijednog traga mišićnog tonusa.

Tek tada se otkriva: žena na fotografiji je mrtva. Slika je nastala dva dana nakon njene smrti, a njen suprug, slomljen tugom, odlučio je da napravi ovu fotografiju kao poslednji izraz ljubavi i pokušaj da zadrži privid prisustva svoje voljene.

Suprugov čin – između očajanja i ljubavi

Postupak njenog muža mnogima može delovati kao mračan, pa čak i morbidan, ali u tom istorijskom kontekstu, on je bio iskren izraz boli. Njegova odluka da obuče, našminka i pažljivo postavi telo svoje supruge za fotografiju nije bila iz hira, već iz želje da makar na trenutak odloži konačni oproštaj.

Njegovo lice na slici je suzdržano, ali se u očima vidi ogromna tuga. On ne glumi sreću. Njegova bol je tiha, ali sveprisutna, i upravo ta tišina govori više nego reči. On sedi pored žene koju je izgubio, pokušavajući da zadrži normalnost u situaciji koja to više nije.

Post mortem fotografija – običaj nekog drugog vremena

U periodu 19. i ranog 20. veka, post mortem fotografija bila je:

• Društveno prihvaćena praksa, naročito u viktorijanskoj Engleskoj i širom Evrope.

• Način da se očuva sećanje na preminule, u vremenu kada je smrtnost bila visoka, a fotografija luksuz.

• Ritual tuge, kroz koji su porodice mogle da se emocionalno suoče sa gubitkom.

Ove fotografije često su bile jedina slika koju bi porodica imala sa preminulim članom. One su se čuvale u albumima, izlagale na komodama, a ponekad čak i slale rođacima u udaljenim krajevima. Tada se smrt nije skrivala – bila je deo svakodnevice.

Uobičajeni oblici post mortem fotografija:

1. Deca u naručju roditelja – kao da spavaju.

2. Pojedinci u stojećim pozama, uz pomoć skrivenih držača.

3. Porodične fotografije sa pokojnikom, često uz druge žive članove.

4. Zatvoreni kapci i miran izraz, kako bi se stvorio utisak sna, a ne smrti.

Za razliku od današnje kulture koja smrt vidi kao tabu, nekadašnja društva su težila da smrti daju mesto u životu. Fotografija je bila sredstvo koje je pomoglo u tome.

Estetika smrti i neprijatnost modernog pogleda

Današnji posmatrač najčešće reaguje mešavinom nelagode i fascinacije kada vidi ovakvu sliku. Naviknuti na digitalne filtere, uređene portrete i ideju da je fotografija uvek živa, teško nam je da razumemo potrebu za ovakvim činom.

Ali, upravo zato što se smrti sve više klonimo, post mortem fotografije nas provociraju, podsećaju nas da je život krhak, a da sećanje ponekad zavisi od jedne jedine slike.

 Fotografija kao otpor zaboravu

Priča o mladoj ženi koja sedi zagrljena sa mužem naizgled je nežna uspomena, ali zapravo je kamen-temeljac večnog rastanka. Suprug, koji nije mogao da pusti svoju voljenu u tišinu groba bez da zadrži makar jedan fizički dokaz njihove bliskosti, uradio je ono što je u njegovom svetu bilo najprirodnije. Obukao je, našminkao i zauvek zabeležio svoju ženu onakvom kakvu je voleo.

Takav čin, iako danas shvaćen kao bizaran, tada je bio izraz ljubavi, tuge, sećanja i ljudske potrebe da se smrt ukroti umetnošću. Post mortem fotografije možda jesu nestale iz savremenih albuma, ali nisu izbrisane iz ljudskog iskustva.

One nas podsećaju da:

• Ljubav ne prestaje smrću.

• Tuga traži izraze, ma koliko neobični bili.

• Iza svake fotografije postoji priča – ponekad nežna, ponekad tragična, a ponekad oboje.

U tom svetlu, fotografija o kojoj govorimo nije samo mračna relikvija prošlosti, već svedočanstvo očajničkog pokušaja da se produži život tamo gde ga više nema.