Zoran Kalezić: Glas naroda, duša umetnosti, pesma večnosti

 Legenda kojoj je narod bio dom

Zoran Kalezić, legendarni crnogorski i jugoslovenski pevač, otišao je sa ovog sveta ostavivši za sobom nešto mnogo veće od pesama – ostavio je sećanje na dostojanstvo, ljubav i umetničku čestitost. Njegova smrt 4. januara u 73. godini života zatvorila je jedno veliko poglavlje domaće muzike, ali i otvorila prostor za trajno poštovanje i sećanje.

Njegova borba protiv raka pluća bila je jednako dostojanstvena kao i njegova umetnička karijera. Zoran se nije predavao. Sa osmehom, pesmom i verom, do poslednjeg dana ostao je veran sebi, svojoj porodici i publici koja ga je volela kao jednog od poslednjih pravih narodnih umetnika.

Život između ljubavi, bolesti i scene

Ljubav kao lek: Supruga Irena

Zoran nije bio samo umetnik – bio je čovek sa srcem koje je znalo da voli do kraja. U 67. godini života, kada mnogi već odustanu od ideje o ljubavi, on se oženio ženom svog života, Irenom, tada 53-godišnjakinjom. Njihova priča bila je svedočanstvo o tome da prava ljubav ne poznaje kalendar.

Tokom najtežih dana, Irena mu je bila oslonac, podrška, tiha snaga. Kada su drugi ćutali, ona je govorila. Kada su drugi odlazili, ona je ostajala.

„Idem na hemoterapije u Nikšić, u Brezovik. Vreme koje mi daju – kupujem pesmom, verom i ljubavlju“, govorio je, ne bežeći od istine.

Njegova odluka da se leči u Crnoj Gori, među svojim narodom, bila je izraz lične i umetničke filozofije – da umetnik ne pripada sistemu, već narodu koji ga je stvorio.

Prijateljstva jača od smrti

Zoran je bio umetnik, ali pre svega – čovek među ljudima. Njegovo prijateljstvo sa Tomom Zdravkovićem prevazilazilo je scenu. To je bilo duhovno bratstvo, neraskidivo čak i pred kraj života.

„Polako idem ka svom kumu Tomi. Ali imam još nešto da završim. Moram još jednom da stanem na scenu. Da ih pogledam, te ljude. Moje ljude.“

Njegov koncert u Domu sindikata, zamišljen kao poslednji oproštaj, bio je simbol umetnika koji ne beži od publike, već joj se vraća, čak i kad je slab. Bio je deo zlatne generacije: Tozovac, Cune, Mika Antić, Silvana, Radmilović…. Oni su živeli umetnost kao zajedništvo, bez sujete, u vremenu koje danas deluje gotovo nestvarno.

Posebno mesto u njegovom srcu imala je Silvana Armenulić. Njoj je posvetio pesmu „Jednoj ženi koje nema više“, koju je, kako je govorio, „napisao iz duše, ne planirano, kao da mu je Silvana došaptavala reči“.

Porodični bol i sinova tiha senka

Zoranov sin Filip, koji živi u Čikagu, nije uspeo da stigne na očevu sahranu. To je bila jedna od najtežih tačaka ovog oproštaja – jer sinovljeva tuga, neizražena prisustvom, bila je teža od svakog govora.

„Nisi se dao pasjim sinovima ni do poslednjeg dana. Nikada nisi obrukao pesmu. Počivaj u miru, tata.“
– napisao je Filip na Facebooku, u oproštaju koji para srce.

Bio je daleko, ali ne i odsutan. Kroz telefonske razgovore, poruke i emociju, Filip je bio stalno uz oca. Njihova tiha bliskost bila je ono što je Zoranu davalo dodatnu snagu, čak i kad je telo posustajalo.

Zoran Kalezić – umetnik naroda

Zoran nikada nije bio zvezda u klasičnom smislu reči. On je bio umetnik naroda, čovek koji je nosio harmoniku srcem, a pesmu kao oružje protiv tuge i zaborava.

Bio je glas Crne Gore, glas stare Jugoslavije, glas tuge i radosti, bratstvene i suzne.

Njegov glas više ne odzvanja koncertnim dvoranama, ali note njegovih pesama ostaju – večne, iskrene, neumrljive:

• „Jednoj ženi koje nema više“

• „Pismo prijatelju“

• „Ona je moja“

• „Još i danas teku suze jedne žene“

Kad umetnik ode – pesma ostaje

Smrt Zorana Kalezića nije kraj, već novo poglavlje jednog muzičkog i ljudskog nasleđa. U vremenu brzine, površnosti i plastike, Zoran je bio dokaz da iskrenost, ljubav i umetnost još uvek imaju snagu da traju.

Otišao je tiho, kao umetnik, kao čovek, kao neko ko je znao da pesma ne umire s glasom, već traje dok god ima ljudi koji je pevaju.

Zato, neka poslednje reči budu njegove:

„Ako već moram da odem, bolje da to bude ovde – među svojim, nego kao nečiji sluga u tuđem svetu.“

I otišao je. Domaćin u večnosti.