Radmila je veći dio života provela u Njemačkoj, gdje je podigla porodicu i radila, te dobila sina. To ne zazire od činjenice da su finansijski išli dobro, posebno devedesetih. Ali njena sudbina se okreće kada dobije pozivnicu za venčanje svoje nećakinje. Radmila je u početku bila oduševljena, ali je ubrzo počela da brine kakav poklon da donese. Pošto je novac u koverti uobičajen poklon, odlučila je da učini isto. Podigla je 200 eura, ali se i dalje pitala da li je to dovoljno da izbjegne bilo kakav prekršaj. Radmila je 2017. godine podijelila svoja razmišljanja s javnošću, otkrivajući svoja iskustva života u inostranstvu i viđenja kao bogataša. Devedesetih godina u Srbiji i Bosni je bilo nemoguće živeti pristojno. Ljudi jedva sastavljaju kraj s krajem, a zapadna Evropa je, iako skupa, u rangu sa balkanskim zemljama.
Preselili su se u Zapadnu Evropu sa ono malo ušteđevine koju su imali, zbog čega su se osjećali kao carevi. Mogu da idu u crkvu, kupuju poklone i svi oko njih su srećni. Ali vremenom su se stvari promijenile. Bolest nastupa, novac se troši na medicinsku negu, a spajanje kraja s krajem postaje svakodnevni izazov. Što se mene tiče, izgubila sam muža i sina i prokockala skoro sve što smo imali. Naša porodica se raspala, a ja sam jedini ostao da radim u starosti. Moja rođaka iz Kruševca me je pozvala na svoje venčanje i ja sam pristao da idem. Ali stidim se svog siromaštva. Donio sam samo dvije stotine eura i ništa više. Zapravo imam više da dam, ali moram nešto da zadržim za neki drugi put. Šta da radim u ovoj situaciji? Ko zna šta će biti sutra?
Sumnjam da će mi mlađi rođaci priskočiti u pomoć. Vjenčanje je bilo predivno, ali dok sam predavala kovertu primijetila sam neke caklene poglede. Svi su gledali u mene, svog bogatog rođaka iz Njemačke, očekujući da stignem u velikom stilu. ali nemam. Hteo sam to da uradim, ali život je imao druge planove. Sutradan smo razgovarali sa mladencima o njihovim poklonima. Tvrde da ih nije briga, ali jeste. Istaknuli su kako im je nekoliko siromašnih rođaka iz Bosne dalo 500 eura i kako su se zadužili čekajući vjenčanje svoje nećakinje. Ljut sam na sebe. Trebao bih im dati više. Kada sam otišao, osjećao sam se krivim jer su se moji domaćini prema meni odnosili s ljubaznošću i ljubavlju. Međutim, prepoznajem i potrebu da se sačuvaju neki resursi za nastavak života.
