Trideset tri godine posle Dobrovoljačke: Svedočenje Milenka Perića

 Glas iz prošlosti koji i dalje odzvanja

Prošlo je više od tri decenije od događaja koji je ostavio dubok trag u sećanju mnogih – tragičan incident u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, maja 1992. godine, u prvim mesecima oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Na godišnjici tog dana, koja se i danas obeležava s različitim emocijama i interpretacijama, svoje potresno svedočenje podelio je Milenko Perić, bivši pripadnik Jugoslovenske narodne armije (JNA) i kasnije Vojske Republike Srpske.

Perić je pred okupljenim medijima u Sarajevu izneo svoju ličnu priču o događajima iz tog perioda. Kroz vidno emocionalni nastup, pokušao je da dočara težinu trenutaka koji su ga obeležili za ceo život. Njegova priča ne predstavlja samo lično svedočenje, već i poziv na preispitivanje uloge pravosuđa i sećanja u procesima pomirenja i pravde.

 Povlačenje koje se pretvorilo u tragediju

U samom uvodu svog obraćanja, Milenko Perić je istakao da su vojnici JNA imali strogo naređenje da iz Sarajeva izađu u organizovanoj, mirnoj koloni, bez ikakve konfrontacije. Cilj je bio da se vojne snage mirno povuku, izbegavajući dodatne tenzije i sukobe.

„Naređenje je bilo jasno – bez otvaranja vatre, bez provokacija, samo povlačenje,“ rekao je Perić.

Međutim, kako navodi, planirano mirno napuštanje grada se tragično izjalovilo. Dok su se kretali kroz Dobrovoljačku ulicu, kolona JNA naišla je na oružani otpor. Prema Perićevim rečima, naoružane muslimanske formacije su ih presrele, izvukle vojnike iz vozila i tada je nastao haos.

U tom trenutku, niko od vojnika nije očekivao pucnjavu. Kako tvrdi, bez ikakvog upozorenja otvorena je vatra na kolonu, što je dovelo do smrti i ranjavanja brojnih pripadnika JNA. Milenko Perić bio je među njima.

„Izvukli su me iz vozila i pucali mi u noge s leđa,“ ispričao je potreseno, dodajući da je potom bio zarobljen.

Njegova priča nije usmerena samo na to što mu se dogodilo, već i na šire pitanje odgovornosti, pravde i odnosa prema prošlosti. Naglašava da, iako je prošlo više od 30 godina, nijedna odgovorna osoba nije procesuirana.

Osećaj nepravde: Gde je pravda?

Jedan od najemotivnijih delova Perićevog izlaganja odnosi se na njegovu percepciju odsustva pravne pravde. Iako je prošlo više od tri decenije, on s gorčinom konstatuje da nijedna osoba nije izvedena pred lice pravde zbog napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj.

„Neka služi na čast nadležnom tužilaštvu,“ rekao je, aludirajući na Tužilaštvo Bosne i Hercegovine, „što do danas nije procesuiralo nikoga.“

Ovaj deo njegovog govora snažno je odjeknuo među prisutnima jer se direktno odnosi na osećaj zapostavljenosti žrtava i selektivnog pristupa pravdi. Perić smatra da je pravosudni sistem, kako domaći tako i međunarodni, zakazao kada su u pitanju zločini nad pripadnicima JNA koji su, prema njegovim rečima, bili u povlačenju i nisu predstavljali pretnju.

Glavne tačke njegovog nezadovoljstva uključuju:

• Nepostojanje suđenja za napad na vojnu kolonu.

• Zaborav i ignorisanje žrtava koje nisu deo dominantnog narativa.

• Selekcija u žrtvama, gde se jedni komemorišu, dok se drugi prećutkuju.

• Pitanje istorijske istine, koje, kako kaže, neki pokušavaju da iskrive.

Sećanje, rana i dužnost

Iako duboko povređen i ogorčen, Perić ne propušta nijednu godišnjicu kako bi odao počast svojim saborcima. Kaže da mu je to dužnost, ne samo kao bivšem vojniku, već i kao čoveku koji veruje u kulturu sećanja.

„Dolazim svake godine. Zbog njih. Zbog onih kojih više nema,“ rekao je sa suzama u očima.

Na obeležavanju godišnjice, Perić je nastupio kao svedok događaja, ali i kao glas onih čija se patnja, po njegovom mišljenju, ne priznaje dovoljno glasno. Ističe da se žrtve ne smeju deliti po nacionalnosti, niti sećanje prilagođavati političkim interesima.

„Oni koji su pucali na nas danas slave. A mi još uvek čekamo pravdu,“ rekao je, aludirajući na lokalne vlasti koje su, prema njegovom viđenju, negirale i relativizovale napad.

Završne misli: Pamćenje koje ne bledi

Dobrovoljačka ulica nije samo mesto u Sarajevu – za mnoge, uključujući Milenka Perića, to je simbol bola, izdaje i nepravde. Njegovo svedočenje osvetljava drugu stranu sukoba, onu koja se ređe čuje u širim narativima o ratovima 90-ih.

Uprkos protoku vremena, njegove reči odjekuju kao poziv:

• Na objektivnost u istorijskom sagledavanju sukoba.

• Na institucionalnu odgovornost onih koji su zaduženi za procesuiranje ratnih zločina.

• Na empatiju prema svim žrtvama, bez obzira na njihovu pripadnost.

U svom govoru, Perić nije tražio osvetu. On traži priznanje, istinu i pravdu – tri elementa bez kojih, kako kaže, nema istinskog mira.

„Ne tražim mnogo. Samo da se zna šta se desilo. I da neko odgovara za to,“ zaključio je.

 Lekcije iz prošlosti

Svedočenje Milenka Perića o događajima u Dobrovoljačkoj ulici ostaje snažan podsetnik da rat ne ostavlja pobednike, već preživjele sa ranama. U vremenu kada se često manipuliše istorijom zarad političkih poena, ovakvi glasovi podsećaju na potrebu za svestranim sagledavanjem prošlosti.

Bez obzira na to kako se neko identifikuje nacionalno, politički ili verski, jedno je sigurno – ljudska patnja ne poznaje granice. A društvo koje ignoriše bol i iskustvo jednog dela svojih građana, teško može izgraditi temelje za istinsku pomirbu.