“Ako rodiš žensko dete, ne vraćaj se kući!”: Rekao je muž ženi, a onda je zanemeo od šoka kada se porodila

Preispitivanje duboko ukorenjenih uverenja

U savremenom dobu, koje se često opisuje kao napredno, tehnološki razvijeno i globalno osvešćeno, još uvek opstaju stavovi iz prošlih vremena. Jedan od tih stavova, i dalje prisutan u mnogim delovima sveta, jeste uvežban i gotovo neupitan koncept da pol deteta određuje njegovu vrednost. Iako se čini da su mnoge sredine napravile značajne korake ka ravnopravnosti polova, koreni patrijarhalnih normi i dalje čvrsto drže svoje mesto, osobito u kulturama u kojima se porodična čast, nasleđe i ugled vežu gotovo isključivo uz rađanje muškog potomka.

 Skrivena nepravda – kada pol postane presuda

Jedan od pojmova koji se provlači kroz ovakva društva jeste izraz „polu-dete“. On se koristi da bi se opisao stav prema ženskoj deci, gde su devojčice viđene kao manje vredne, manje važne, pa čak i kao razlog za sramotu. Ova ideja, iako retko izgovorena direktno, prisutna je u:

• svakodnevnim očekivanjima okoline,

• komentarima koje članovi porodice upute roditeljima,

• odlukama koje se donose prilikom planiranja porodice.

Najveći teret ove nepravde često pada na majke. One su te koje se suočavaju s okrivljavanjem, pritiskom, stresom, pa čak i verbalnim ili fizičkim pretnjama ukoliko na svet donesu „pogrešan“ pol deteta.

Lični primer: Sudbina majke Zene

U jednoj konzervativnoj zajednici, priča o ženi po imenu Zena snažno osvetljava ovu realnost. Nakon što je rodila tri ćerke, njen muž joj je dao ultimatum: ako rodi još jednu devojčicu, neka se ne vraća kući. Ova okrutna pretnja izbrisala je svaku nadu i radost koju bi novorođenče trebalo da donese. Umesto sreće, Zenu je obuzela tuga, strah i osećaj bespomoćnosti. Osećala se krivom zbog nečega na šta nije mogla uticati.

Ova emotivna situacija postaje još dirljivija kada se u priču uključuje lekar, prisutan na porođaju. Primećujući psihološko stanje žene, kao i potencijalnu opasnost koja je čeka po povratku kući, on donosi hrabru i nesvakidašnju odluku. Kada je Zeninom suprugu saopštavao vest o rođenju deteta, rekao je – „dobio si sina.“

Ova jednostavna rečenica izazvala je radost kod muškarca. Međutim, istina nije mogla ostati sakrivena – dete je imalo zdravstvene probleme i fizičke deformacije. U tom ključnom trenutku, lekar se odlučuje za istup koji menja sve: prišao je ocu, položio mu dete u ruke i rekao:
„Spusti tu bebu. Ovo je tvoje dete.“

Snaga jedne rečenice

Ta rečenica – iako kratka – nosila je ogromnu težinu. U njoj je sadržana poruka o:

• prihvatanju bezuslovne ljubavi,

• odgovornosti roditelja prema životu, ne prema rodu,

• odbijanju površnih kriterijuma vrednosti.

U tom trenutku, i otac i majka shvataju nešto temeljno i duboko: vrednost deteta ne leži u njegovom polu, već u njegovom postojanju. To je biće koje traži ljubav, zaštitu i mogućnost da raste. Bilo da se radi o devojčici ili dečaku, ono što im je najpotrebnije jeste bezuslovna roditeljska podrška.

Pogled duhovnog vođe: Reči Imama Demirovića

O ovom događaju govorio je i Imam-hatib Muhamed Demirović, koji je dodatno osvetlio značaj situacije. Njegova poruka roditeljima je jasna i nedvosmislena:
„Život deteta je božji dar. Roditelji ne biraju, već prihvataju.“

On insistira na tome da:

• nema verske ili moralne obaveze da se rodi sin,

• osuđivanje rađanja devojčica nije samo nehumano, već i pogrešno u osnovi,

• devojčice često donose radost, posvećenost i sigurnost porodici više nego što se to očekuje.

Demirović posebno ističe kako devojke – svojim radom, pažnjom i emocijama – često:

• prevazilaze društvena očekivanja,

• postaju stubovi porodice,

• grade mostove tamo gde sinovi možda i ne pokušaju.

Ovo je snažan podsetnik da su rodni stereotipi ne samo pogrešni, već i štetni po čitavu zajednicu.

 Promena počinje sa pojedincem

Kroz ovu priču, otvara se šira slika društvene stvarnosti – napredak ne počinje zakonima, već srcima pojedinaca. Kada neko odluči da postupi ljudski, hrabro i saosećajno, kao što je učinio lekar iz ove priče, tada se pokreće talas promene.

Takvi trenuci:

• ruše predrasude,

• osvetljavaju nepravdu,

• menjaju tok života – ne samo pojedincima već i čitavim porodicama.

I dok društvo polako evoluira, najvažnije je ne zaboraviti da svaka istinska promena počinje u našim sopstvenim pogledima na svet. Detetu nije potreban pol da bi bilo vredno. Ono već ima ono najvažnije – život. I svaki roditelj ima priliku da, umesto da traži „sina“, pronađe čoveka u sebi.